На нашу несрећу, да воде државу добили су шансу млади и лиjепи, али незнавени и лако подложни кварењу. Како су у протеклих 30 година урушене све сфере друштва, тако ни синдикат ниjе боље прошао. Редом су уништаване велике фабрике и мала предузећа, док синдикалци тога времена заокупљени личним интересом и матрицом претходног друштвеног уређења нису имали адекватан одговор на та дешавања, а нису га ни тражили. Власт свjесна да jе доведена на крилима радника из наjјачих погона тадашње Социjалистичке Републике Црне Горе, благонаклоно jе гледала на урушавање радничке класе, као jедине могуће опасности по њихову егзистенциjу. Након 30 година пропадања, данашњи Савез синдиката Црне Горе ниjе ништа научио из сопствених грешака. Тренутно због очигледне неспособности органа, а нарочито генералног секретара Душка Зарубице, ССЦГ се налази у позициjи коjа ниjе предвиђена унутрашњим актима.
м
Наиме, свим органима истиче мандат, а jедини орган коjи може стање вратити у легалне воде jе конгрес, за чиjе одржавање jош не постоjи одређен датум. Пуста жеља Душка Зарубице jе да задржи функциjу генералног секретара па чак и по оноj девизи Луjа XV „ послиjе мене потоп.“ А како и не би, службено-породични аутомобил на рачун радника, добра зарада, стан коjи jе, надамо се, отплатио (док су на другоj страни огромни дугови за порез и доприносе за запослене у стручној служби ССЦГ). Недостатак прописа у области синдикализма омогућава квазисиндикалцима да мешетаре на синдикалноj сцени. Потпуно одсуство демократског принципа да чланови синдиката бираjу свог представника доживљава кулминациjу. Конгрес, са стандардних 300 делегата, сведен jе на свега 92, ради лакшег намjештања делегата коjи ће поново изабрати Душка Зарубицу за генералног секретара. То jе порука чланству да напушта ову, нажалост, компромитовану организациjу, што се свакодневно дешава.
Из СССЦГ jе у jедном моменту иступио значаjан броj синдиката и оформио Униjу слободних синдиката Црне Горе, али нажалост ни та синдикална централа ниjе могла да се успостави као демократско удружење и за последицу имамо да и њих напуштаjу чланови. Навешћу само jедан примjер како се ова централа бори да задржи своjе чланство. Оснива се све више синдиката коjи не припадаjу ниjедноj централи, а због њихове жеље за искреном синдикалном борбом све више радника им прилази с намjером да се учлане. Како би сприjечили осипање свог чланства, УССЦГ не преза ни од чега, па и од уништавања хуманости и претварања у квазихуманост. Тако Сидикална организациjа Клиничког центра Црне Горе, чланица УССЦГ, за додjељивање новчане помоћи поводом наjтежих животних ситуациjа, умjесто обичне признанице, чланове веже уговором о помоћи на начин да помоћ мора да се врати уколико се корисник ишчлани из синдиката у наредних годину дана. Трагичност оваквог поступања синдикалаца-хуманиста, квазисиндикалаца-квазихуманиста jе jош већа jер се ради о здравственим радницима. Овакви и слични поступци само урушаваjу ионако лош укупни имиџ синдиката.
Вриjеме jе да запослени у Црноj Гори ставе прст на чело и добро размисле о томе ко их представља, ко у њихово име закључуjе Општи колективни уговор, ко даjе сагласност на законе коjи их се тичу, да се освиjесте и схвате потребу за масовниjим отпором пропадању радничких права, коjе траjе у континуитету последњих 30 година. Морамо створити jак раднички покрет коjи ће имати адекватан одговор на друштвена догађања, на принципима солидарности, хуманости, демократичности у одлучивању и избору, транспарентности у раду, сарадње са осталим чиниоцима друштва и коначно отпора неправди и безакоњу. Власти ће се миjењати, долазиће и боља и лошиjа гарнитура, а потреба капитала да се што више увећа на штету радника остаjе траjна, па ће тако и борба радника бити вjечна. Што будемо сложниjи, организованиjи и паметниjи таj однос капитала и права ће бити праведниjи, са неопходним балансом потреба. Сву срећу желим садашњем руководству обjе синдикалне централе, такви какви су осим среће ни у шта друго се и не могу уздати.
(Аутор jе предсjедник Синдикалне организациjе УИКС-а)
