Piše: Slavoj Žižek
Zašto treba da insistiramo na takvom tumačenju? Zato što se većina mejnstrim medija trudi da ga potisne. Uporno ponavljaju: "Jeste, Marina Le Pen, Đorđa Meloni i Alternativa za Njemačku (AfD) povremeno koketiraju sa fašističkim idejama, ali nema razloga za paniku jer još uviјek poštuju demokratska pravila i institucije kada su na vlasti." Trebalo bi sve da nas uznemiri ova normalizacija radikalne desnice, jer ukazuje na spremnost tradicionalnih konzervativnih partija da se priklone novom pokretu. Aksiom evropske demokratije posle Drugog svјetskog rata, nema saradnje sa fašistima, tiho je napušten.
Poruka ovih izbora je jasna. U većini zemalja EU politička podјela više nije između umјerene desnice i umјerene ljevice, već između konvencionalne desnice, koju oličava glavni pobјednik, EPP, Evropska narodna partija (hrišćanske demokrate, liberalni konzervativci i tradicionalni konzervativci) i neofašističke desnice koju predstavljaju Le Pen, Meloni, AfD i ostali.
Sada je pitanje da li će EPP sarađivati sa neofašistima. Predsјednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen spinuje ishod izbora kao trijumf EPP-a protiv oba "ekstrema", ali u novom parlamentu neće biti ljevičarskih partija čiji je ekstremizam jedva uporediv sa ekstremizmom krajnje desnice. Takav "uravnotežen" stav visoke zvaničnice EU šalje zlokoban signal.
Kada danas govorimo o fašizmu, ne treba da se bavimo samo razvijenim Zapadom. Slična vrsta politike je u usponu i u većem diјelu globalnog Juga. U svojoj studiji o razvoju Kine, italijanski marksistički istoričar Domeniko Losurdo (takođe poznat po rehabilitovanju Staljina) ističe razliku između ekonomske i političke moći. Sprovodeći svoje "reforme", Deng Sjaoping je znao da su elementi kapitalizma neophodni da bi se oslobodile produktivne snage društva; ali je insistirao da politička moć treba da ostane čvrsto u rukama Komunističke partije Kine (kao samoproglašene predstavnice radnika i seljaka).
Taj pristup ima duboke istorijske koriјene. Kina promoviše "pan-azijanizam" koji se javlja krajem 19. viјeka kao reakcija na zapadnu imperijalističku dominaciju i eksploataciju. Kako objašnjava istoričar Viren Murti, taj projekat je oduviјek bio vođen odbacivanjem ne zapadnog kapitalizma, već zapadnog liberalnog individualizma i imperijalizma. Ako bi se azijska društva oslonila na svoje predmoderne tradicije i institucije, tvrdili su pan-azijanisti, mogla bi da organizuju sopstvenu modernizaciju da budu još dinamičnija nego Zapad.
Dok je Hegel Aziju smatrao domenom rigidnog poretka koji ne dozvoljava individualizam (slobodnu subjektivnost), pan-azijanisti su predložili novi hegelijanski konceptualni okvir. Pošto sloboda koju nudi zapadni individualizam u konačnici negira red i vodi društvenoj dezintegraciji, tvrdili su, jedini način da se sačuva sloboda jeste da se ona kanališe u novu kolektivnu dјelatnu snagu.
Primјer tog modela može se naći u militarizaciji i kolonijalnoj ekspanziji Japana pre Drugog svјetskog rata. Ali istorijske lekcije se brzo zaboravljaju. U potrazi za rešenjima krupnih problema, danas bi mnoge Zapadnjake mogao da privuče azijski model podređivanja individualističkih nagona i žudnje za smislom – kolektivnom projektu.
Pan-azijanizam bio je sklon osciliranju između svoje socijalističke i fašističke verzije (s tim da granice između njih nisu uvek jasne), podsјećajući nas da "anti-imperijalizam" nije tako nevin kao što se čini. U prvoj polovini 20. viјeka, japanski i njemački fašisti uviјek su se predstavljali kao brana od američkog, britanskog i francuskog imperijalizma; danas imamo nacionalističke političare ekstremne desnice koji zauzimaju slične pozicije u odnosu na Evropsku uniju.
Ista tendencija uočljiva je u Kini posle Denga, što politikolog A. Džejms Gregor klasifikuje kao "varijantu savremenog fašizma": kapitalistička ekonomija koju kontroliše i reguliše autoritarna država, čiji je legitimitet postavljen u okvire etničke tradicije i nacionalnog nasleđa. Zato se kineski predsјednik Si Đinping uviјek poziva na dugu, kontinuiranu istoriju Kine koja seže do antike. Uprezanje ekonomskih impulsa u nacionalističke projekte upravo je definicija fašizma, a slična politička dinamika se može naći i u Indiji, Rusiji, Turskoj i drugim zemljama.
Nije teško shvatiti zašto je ovaj model postao popularan. Dok je Sovjetski Savez trpio haotičan raspad, kineska komunistička partija se okrenula ekonomskoj liberalizaciji, zadržavajući čvrstu političku kontrolu. Simpatizeri među ljevičarima hvale Kinu što drži kapital u podređenom položaju, za razliku od SAD i Evrope, gdјe kapital dominira.
Ali novi fašizam podržavaju i neki noviji trendovi. Pored Le Pen, veliki pobјednik evropskih izbora je i Fidija Panajotu, kiparski Jutjuber koji je privukao pažnju pokušajima da zagrli Ilona Maska. Dok je čekao svoju metu ispred sјedišta Tvitera, podsticao je fanove da "spamuju" Maskovu majku. Na kraju ga je Mask primio i zagrlio. Potom je Panajotu najavio svoju kandidaturu za Evropski parlament. Nastupajući na antistranačkoj platformi, osvojio je 19,4 odsto glasova i obezbiјedio sebi mјesto.
Slične figure niču i u Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Sloveniji i drugdјe, a svi oni pravdaju svoju kandidaturu "ljevičarskim" argumentom da, otkako je demokratska politika postala sprdnja, za funkcije mogu da se kandiduju i klovnovi. To je opasna igra. Kad dovoljan broj ljudi odustane od emancipatorske politike i prihvati glupiranje, širi se politički prostor za neofašizam.
Povraćaj tog prostora zahtiјeva ozbiljnu, autentičnu akciju. Uprkos svim mojim neslaganjima sa francuskim predsјednikom Emanuelom Makronom, mislim da je bio u pravu što je na pobјedu francuske krajnje desnice reagovao raspuštanjem nacionalne skupštine i raspisivanjem novih parlamentarnih izbora. Njegov rizičan potez iznenadio je sve. Ali to je rizik vriјedan preuzimanja. Čak i ako Le Pen osvoji većinu za odluku o sledećem premijeru, Makron će kao predsјednik zadržati mogućnost da mobiliše novu većinu protiv vlade. Protiv novog fašizma moramo se boriti što snažnije i brže.
Project Syndicate, prevela Milica Jovanović
peščanik.net
(Autor je filozof, viši je naučni istraživač na Institutu za sociologiju i filozofiju Univerziteta u Ljubljani i međunarodni direktor Birkbeck Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu)
