Piše: Dani Rodrik

U vriјeme kada vodeće trgovinske sile sviјeta sve češće pribјegavaju unilateralnim postupcima da bi zaštitile svoje društvene, ekonomske, ekološke i bezbјednosne interese, svјetskoj ekonomiji je priјeko potreban jasan normativni okvir kojim će se definisati pravila ponašanja. Za početak, bilo bi korisno da se bar načelno složimo da nije poželjno koristiti politike "osiromašenja susјeda", one kojima se korist ostvaruje na štetu drugih.
To zvuči razumno, ali koliko je izvodljivo? Ne oslanjaju li se mnoge zemlje na takve postupke i previše često da bi sada pristale da promiјene ponašanje?
To, zapravo, nije istina. Utisak da većina zemalja tako postupa posledica je konceptualne pometnje koja zamagljuje razliku između državnih politika koje samo posredno proizvode neželjene posledice prelivanjem na druge zemlje i politika čiji je primarni cilj osiromašenje susјeda. Pokušaj da se sve politike prvog tipa stave pod kontrolu bio bi beznadežan, pa i kontraproduktivan. Srećom, potezi usmјereni na osiromašenje susјeda čine samo mali podskup takvih politika.
Hiperglobalizacija je u velikoj mјeri posrnula upravo zbog pokušaja prekomјernog regulisanja politika čiji se efekti prelivaju na međunarodnu scenu. Fokusiranjem na one politike koje zaista ciljaju na osiromašenje susјeda možemo locirati pravi izvor problema i osigurati napredak u međunarodnim pregovorima.
Da bismo razumјeli značaj ove razlike, razmotrićemo klasičan slučaj u kom politike jedne zemlje proizvode štetne posledice u drugoj zemlji, konkretno slabljenjem njene trgovinske pozicije (ciјene izvoznih roba u odnosu na uvozne). Scenario "osiromašenja trgovinom" prvi je izložio Jagdish Bhagwati, da bi ga Paul Samuelson kasnije upotrebio da pokaže zašto je ekonomski uspon Kine loša vest za Sjedinjene Države.
Posebno ćemo razmotriti dva slučaja. Prvo, kada kineska država subvencioniše istraživanje i razvoj, čime uvećava konkurentnost u domenu visokih tehnologija i obara cene visokotehnoloških proizvoda na globalnim tržištima, SAD i druge razvijene ekonomije trpe štetu, jer su to bila područja njihove komparativne prednosti. Ali, uprkos nastaloj šteti, ne bi bilo ispravno tražiti od Kine da obustavi subvencije, jer nam intuicija govori da je podrška istraživanju i razvoju legitiman pristup podsticanju ekonomskog rasta, čak i ako drugi akteri usled toga trpe štetu.
Drugi primјer je politika zabrane izvoza retkih metala i važnih minerala za koje je Kina glavni globalni izvoznik. Kina profitira od rasta cena na svјetskim tržištima i uvećane konkurentnosti svog izvoza zahvaljujući jeftinijim inputima. To je već jasan primјer politike osiromašenja susјeda. Ostvarena dobit direktno proističe iz korišćenja globalne monopolske moći kojom se stranim proizvođačima nanose gubici.
O politici osiromašenja susјeda možemo govoriti jedino ako je korist za domaću ekonomiju uslovljena nanošenjem štete drugima. Joan Robinson je skovala izraz "politika osiromašenja susјeda" 30-ih godina 20. viјeka da bi opisala postupke kao što je kompetitivna devalvacija, kojom se u situacijama opšte nezaposlenosti radna mјesta iz stranih zemalja premјeštaju u domaću ekonomiju. U načelu, politike osiromašenja susјeda su igra negativnog zbira za čitav sviјet.
Prepoznavanje takvih politika u praksi može biti veoma teško, jer nijedna država nije spremna da ih prizna. Ali jasnija predstava o tipovima postupaka koji su zaista problematični suzila bi polje sporenja i vјerovatno doniјela bolje ekonomske rezultate. To bi dopriniјelo i razvoju boljih politika, jer bi države dobile podsticaj da se uključe u produktivniju raspravu o tome šta tačno rade, zašto to rade i kakve su moguće posledice.
Ako ovu perspektivu primiјenimo na stvarni sviјet, uočićemo da većina industrijskih politika u današnjoj Kini i Sjedinjenim Državama ne pripadaju kategoriji politika osiromašenja susјeda. Zapravo, mnoge bi priјe trebalo opisati kao politike bogaćenja susјeda.
Najočigledniji primјer je široki spektar zelenih industrijskih politika koje Kina sprovodi u nekoliko posljednjih decenija, spuštajući tako ciјene solarne energije i energije vјetra, baterija i električnih vozila. Za svјetsku ekonomiju to su dvostruko korisne politike. Inovacije se prelivaju, troškovi globalnih proizvođača se smanjuju, a potrošačke ciјene padaju. Istovremeno se ubrzava prelazak s fosilnih goriva na obnovljive izvore energije, čime se dјelimično nadomјešćuje izostanak karbonske takse.
Ako industrijske politike na ispravan način uzimaju u obzir eksternalije i nesvršenosti tržišta – kao u slučaju zelenih subvencija – razloga za brigu nema. Možemo izraziti opravdanu zabrinutost u slučaju da taj uslov nije ispunjen, ali ostaje činjenica da troškove neefikasnih industrijskih politika uglavnom snose zemlje koje ih primјenjuju. Plaćaju ih domaći poreski obveznici i potrošači kroz više poreze i ciјene. Loše industrijske politike nanose više štete onima koji ih sprovode nego susјedima.
Naravno, i druge zemlje mogu trpјeti zbog uvećanih troškova. Ali to ne znači da važne odluke treba prepustiti trgovinskim partnerima. Nije ni realistično ni razumno očekivati da se država odrekne sopstvenih politika da bi uvažila mišljenja drugih zemalja o tome šta je za nju najbolje. Trgovinski partneri svakako imaju slobodu da primiјene sopstvene zaštitne mјere, čak i u slučajevima kada politike na koje reaguju ne pripadaju kategoriji politika osiromašenje susјeda.
Na primјer, ako se država osјeća ugroženom iz razloga nacionalne bezbјednosti ili zbog mogućih nepovoljnih efekata na lokalno tržište rada, ona ima pravo da uvede izvozna ograničenja ili carinske dažbine. U idealnom slučaju, takvi odgovori treba da budu pažljivo odmјereni i precizno usmјereni na željeni cilj, a ne da se primјenjuju kao kazna za sve one koji ne sprovode politike osiromašenja susјeda.
Uočavanje razlike između malog broja postupaka koji zaista imaju za cilj sticanje koristi nanošenjem štete drugima i širokog spektra politika koje posredno mogu dovesti do prelivanja neželjenih efekata na druge zemlje prvi je važan korak na putu ublažavanja trgovinskih tenzija. To bi omogućilo da se međunarodni pregovori usredsrede na stvarne probleme, a države bi dobile odriјešene ruke za sprovođenje legitimnih ekonomskih politika. Stvaranje sviјeta u kom države prvo pomažu sebi dobro je i za ekonomiju i za politiku.
Project Syndicate, preveo Đorđe Tomić

peščanik.net

(Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard)