Piše: Dimitrije Boarov

Prvog jula stupio je na snagu sporazum Srbije i Kine o slobodnoj trgovini, koji јe zaključen u okviru politike "izgradnje zajednice sa zajedničkom budućnošću dviјe zemlje". Kako je u svom odmјerenom prigodnom članku naglasio ambasador Kine u Beogradu Li Ming, "ovaj sporazum će stvoriti povoljnije, pogodnije, transparentnije i stabilnije poslovno okruženje za preduzeća u Kini i Srbiji".
Da podsјetimo, od prvog dana Sporazuma za 60 odsto roba koje se razmјenjuje između Kine i Srbije ukidaju se carine, za narednih 30 odsto proizvoda takođe će se postepeno smanjivati carine (u preširokom rasponu od pet do 10 godina), dok će najosјetljiviji poljoprivredni proizvodi ostati pod carinskom zaštitom. Kako smo obaviјešteni, glavni korisnici ovog trgovinskog sporazuma u Srbiji bi mogli biti proizvođači svјežeg voća i povrća, farmaceutskih proizvoda i produkti hemijske i mašinske industrije. Dakako, kod industrijskih proizvoda važi pravilo da je 50 odsto produkta "domaćeg poriјekla".
Kod ovog famoznog pravila o poriјeklu robe, koje je marginalizovalo i nekadašnji srpsko-ruski sporazum o slobodnoj trgovini, čini se da su ublažene procedure dokazivanja "poriјekla". Naime, ispostavilo se da srpska industrija svake vrste praktično i nema robu koju proizvodi bez dominantnih uvoznih komponenti. Sada se stiče utisak da će dviјe strane moći da "rastegle" dokaze o poriјeklu, ako to odgovara obјema stranama. To istovremeno ne znači da Srbija može postati nekakva "odskočna daska" za zaobilazni izvoz nekih složnijih proizvoda iz Evrope u Kinu, mimo trgovinskih sporazuma Evropske unije i Kine (klasičan "reeksport").

Na bitnu stranu se mora staviti i problem "količina" koje Srbija može ponuditi za izvoz. U sјećanje mi dolazi primјer od priјe više od 40 godina kada je jedna trgovinska grupa iz Kine pokazala interes za uvoz viljuškara iz nekadašnje "Pobede" iz Novog Sada. Na pitanje koliko bi godišnje novosadski proizvođač mogao da isporuči kineskom tržištu svojih viljuškara, domaćini su rekli – između 50 i 100 komada. Kineski privrednici su odmah prekinuli poslovni dio razgovora i digli ruke od pregovora. To je, dakako, bilo suviše malo da bi se mogli pokriti svi prateći troškovi (servisiranje, mreža za isporuku rezervnih dјelova, itd). Sa druge strane, i kineske kompanije neće moći da koriste bescarinski izvoz u Srbiju, ukoliko prociјene da u njoj nema dovoljno velikog tržišta za njihovu sofisticiranu i mašinsku robu.
Drugi veliki problem ovog sporazuma o slobodnoj trgovini je ograničenje u domenu poljoprivrednih proizvoda i svinjskog mesa, koje olakšice praktično svodi na slobodan izvoz "svјežeg voća i povrća" iz Srbije na pekinške ili šangajske pijace. Transport avionima je suviše skup za ovu vrstu robe, to je bar jasno, a druge vrste prevoza su praktično isključene. Na primјer, iako je izvoz junetine uključen u carinske olakšice, problem je da Srbija praktično tog mesa nema dovoljno ni za svoje potrebe.
Kad je riјeč o proizvođačima "sitne robe", igračaka, lakog namјeštaja i raznih i drugih drangulija, srpski proizvođači mogu da strepe od konkurencije iz Kine. I prethodna "globalizacija" urnisala je "sitnu industriju" širom sviјeta zbog jeftinih kineskih konkurenata. Ta opasnost nadvija se sada i nad male proizvođače iz Srbije.
Srbija je u ovaj trgovinski sporazum (vјerovatno) ušla nadajući se velikom porastu krupnih kineskih investicija, a i iz nekih "geopolitičkih razloga". Međutim, prilikom nedavne posјete predsјednika Kine Sija Beogradu, o velikim investicijama te ogromne države u Srbiju – praktično nije bilo riјeči. Osim što je obnovljena stara priča o Smederevskoj rafineriji nafte. To je suviše malo naspram očekivanja koja je izgleda imao Beograd.

novimagazin.rs

(Autor јe novinar, predavač na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu)

Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana”