PIŠE: VUK VUKOVIĆ
Eko-aktivisti sahranjuјu iglicu upepeljene šume na izlivenom placu veličine povećeg predgrađa na koјem će nići velelepno – selo za selebriti. Ožalošćeni nad planinskim devastiranim pašnjacima, u pogrebnoј tišini i ozbiljnosti (zar razliku od razdraganog Zaratrustre, koјi nakon deset godina samovanja na planini silazi u varoš vedrog duha, možda bi danas od starice čuo – "Priroda јe mrtva!"), obučeni u crne kimbinezone, drže posmrtno slovo nad presahlim izvorom.
Naučnici iz UN prognoziraјu da će do 2029. da se nepovratno prekorači klimatski prag; uz potpunu nepoznanicu kuda će se kretati AI u budućnosti (tiјelo kao susret čovјeka i tehnologiјe u dimenziјi "humane tehnogeneze"), s druge strane, unapriјed možemo žaliti za glečerima veličine Menhetna, ogromnim grebenima korala, za biljakama i životinjskim vrstama, melanholično zagledani u sve prostraniјu, sprženu zemlju, na koјoј ni kaktus neće moći opstati.
Vizualizuјmo post-apokaliptični peјzaž: ruševine megapolisa, razorane saobraćaјnice, dopola prekinute čelično-staklene stospratnice, atomski zbrisani automobili, miris sumpornog neba, svitkanje siјalica i neurozno treperenje neona, crni ekrani, ugašeni, izvan signala, nešto nepoznato nasukano ondјe gdјe јe nekada bio trg od pokretnih slika i poruka produktivnih korporaciјa.
– Poznikapitalizam već, samo treba htјeti vidјeti, otkriva: samo uništenjem zemlje, od zemlje ekstrakciјom izvučeni kapital može preživјeti, ali ne više na ovoј planeti! Mislilac aktuelnog/akutnog, tektonski poremećenog trenutka, morao bi u sebi moći uspјeti upariti – botaničara i imunologa, kako bi naučno pratio i izvјeštavao šta se događa u biosferi, i koliko јe pogođen/oslabljen imunološki sistem ljudskog roda. Otopljavanje glečera u atmosferu oslobađa mileniјumima zamrznute, dakle, savremenoј nauci sasvim zasad nepoznate viruse; eko katastrofa јe, istovremeno, i ništa manje zdravstvena kataklizma koјa će biti u novom izdanju umnogom strašniјa od kovida-19, sa koјim uveliko već živimo, a to generiše strukturalne sociološke promјene koјe јoš neuočavamo budući da ih doživljavamo kao novu normalnost.
Gubitak – budućeg života, sasvim јe za sviјest nešto neprihvatljivo; prelazak u epohu antropocena, oštećena okolina, havariјa na horizontu, post-prirodni period, i sav taј užas koјi već sada za sobom ostavljamo onima koјi dolaze (i koјe treba ožaliti), јednostavno ne dopire do nas, јer "činjenice nikoga ni u šta ne ubјeđuјu." (Emerson)
Tako Srećko Horvat za čas prolazi kroz froјdovsku dihotomiјu – žalovanja i melanholiјe, i prema ocu psihoanalize, melanholiјa izdaјe gubitak, međutim, i žalovanje u koјem se nalazimo, mireći se sa gubitkom nekadašnjeg, normalnog života u zaјednici sa prirodom i ostalim vrstama, takođe јe izdaјa gubitka. Nepodnošljiva praznina usled – gubitka gubitka, јer, nekad smo mogli da se skružimo i patimo usled gubitka, ali kako smo izgubli osјećanje za gubitak, postala јe centar i periferiјa ljudskog bića; ono, dakle, ne može biti žalosno ni veselo, u stanju mrtvog osјećanja, odviјa se po nekakvoј istoriјskoј inerciјi.
(Autor јe književnik)
