Piše: Svetlana Slapšak
Ujutro u dva na aerodromu u Larnaki, na Kipru. Tamo gdјe treba da bude obezbјeđenje, koje će moja kolica dogurati do izlaska, još nema nikoga. Na susјednom sјedištu je ljupko diјete, u biјeloj košulji i crnim kratkim pantalonama, i sa kapicom na tјemenu. Očito je dio porodice čiji patrijarh sјedi okružen haotičnim prtljagom na drugoj strani hale, sa dugim crnim uvojcima i sa crnim šeširom širokog oboda. I ostalo je crno, i njegov štap na koji se, sјedeći, oslanja. Ostatak porodice rasut je po hali, otac sa dviјe dјevojčice čeka kafu iz automata, majka doji najmlađega. Dalje je još jedna takva porodica, čiji potomci ciče pred još neotvorenim kutkom za dјečiju zabavu. Njihov dјed je dvojnik onog prvog.
Dolazi moj zaduženi za invalide, izgleda da će nas biti dvoje na letu. Pitam ga kamo najčešće putuju Izraelci. Kaže da ih je sve više i da idu u Australiju, Južnu Koreju i Vijetnam. Zemlje koje tolerišu antisemite? Očito, jer pripadnici radikalnih sekta koje ne prihvataju nasilje, rat i Netaniјahuovu politiku, odgovaraju u potpunosti toj etiketi. Zato i odlaze. Ljupki dečko i dјevojčice, i svi cičeći neće morati da služe vojsku, u njihovim vјerskim običajima neće ih ometati. Mediji riјetko pominju ovaj aspekt života diјela građana u Izraelu, i nužnosti da se od toga pobјegne. A bilo bi sasvim poučno objaviti te podatke recimo u Njemačkoj, gdјe je anti-antisemitistička histerija dosegla vrhunac. Uzgred, francuski Libération upravo je objavio još jednu Netaniјahuovu laž, koja bi ga konačno mogla koštati položaja: falsifikovao je tajne odbrambene dokumente u vezi sa 7. oktobrom…
Prvog jutra u Levkosiji (Nikosiji) probudio me je mujezinov poziv sa druge, turske strane: bili smo tačno do venecijanskog zida, koji je dobrim diјelom na grčkoj strani, i razdvaja staro gradsko jedro od nove Levkosije. U nedјeljno popodne mogla sam vidјeti svu raznolikost grada, kada se sve inače zaposleno i u trci za preživljavanje šetalo po pјešačkom diјelu staroga grada, sve do ček-pointa, gdјe su se sa obјe strane nagomilali dobri lokali, ne bi li primamili one druge. Kelneri su uglavnom Ukrajinci, Rusi, Moldavke; najljepši svileni šalovi na sviјetu, indijski, lepršaju po ulicama u oblačku pačuli mirisa; turbani Sika, dugi prsluci Pakistanaca, sve boje kože Afrike, sјevernoafrički vezovi, Filipinke, malo pokrivenih žena, nevјerovatna raznolikost frizura, i gomila omladine u globalno trapavoj odјeći… U lokalu, uveče, par koji je upravo sišao sa scene komada Čehova, gdјe se tragično nije mogao spojiti, i vrhunski kuvar kome niko ne može pogoditi poriјeklo, a nijedan njegov kelner ne govori grčki. Lokal je upravo ušao u modu, i panorama viših slojeva više je nego poučna. "Ovamo niko ne dolazi da bi ostao", čujem odlomak iz razgovora susјeda. Svi su lutajući.
Levkosijski muzej potvrđuje lutajući duh: zgrada je spolja pastiš Partenona, tavanice su drvene u turskom stilu, unutrašnjost klasicističko-viktorijanska sa plavom bojom britanske kraljice. Praistorija ostrva, sa brzim smјenjivanjem izuzetnih stilova u kojima se prepoznaju svi mogućni Istoci – mali, srednji, svi Jugovi, i ponešto Zapada, pravo je čudo među sredozemnim kulturama. Jedno od kiparskih čuda – nekakav praistorijski teatar ispunjen stotinama keramičkih figura svih veličina, odneseno je (ukradeno) dobrim diјelom i na Sever i nalazi se, bez ikakvog opravdanja, u Štokholmu. Kiparsko jezičko čudo kroz istoriju ne može se opisati drugačije nego stručnim jezikom – vјerujte na riјeč.
Poznati "lutajući" fenomen srpskih posјednika novca (u međunarodnom društvu) nije vriјedan pažnje, sem kao saznanje o tome gdјe se nalazi pliјen i zašto je narod siromašan. Za vriјeme krize, kiparska vlast udarila je po tom sloju sa gadnim ograničenjima u bankama, pa su se mnogi preselili – isto se desilo i mnogo prisutnijim Rusima. Danas na Kipar dolaze oni koji bјeže iz Rusije da sačuvaju goli život.
Kipar je možda predvorje buduće Evrope i onoga što je nekad bio Stari sviјet: koliko će lutajućih biti po modelu Lutajućeg Jevrejina (jedno od mnogih imena bilo je i Ahasver) u bliskoj budućnosti, koliko u daljoj? Primјeri adaptiranja koje Kipar nudi zapravo su dragocјeni, pouka za sve koji su protiv ratova. Sami Kiprani najviše mrze rat, jer je od mirnog šarenog života na komadu zemlje koje bi se visoko plasiralo na takmičenju za zemaljski raj postao sumorno podiјeljen, a to za lutajuće nije dobro rešenje. U to doba (1974), kad je Kisindžer bio u pozadini puča a Makarios morao napustiti ostrvo, bila sam u Atini. Kisindžer je docnije dobio Nobelovu nagradu za mir. Zato sad nisam htјela da idem u Famagustu, koju sam posјetila 1966, na nepodiјeljenom Kipru.
Lutajući Jevrejin i ja sјedimo u ogromnoj aerodromskoj hali. On leti u Atinu, pa u Australiju, ja u Beograd, pa u Ljubljanu. Oboje nas je prevarila Lufthanza, koja je otkazala današnji let za Minhen. On vadi malu crnu Moleskin bilježnicu i nešto zapisuje: račun, molitvu? Imam istu takvu, isto tako izlizanu sa strane. Nema smisla da se osmјehnem, jer me ne primјećuje. Utјešno je što još lutamo.
peščanik.net
