Питање држављанства је једно од најважнијих питања правних поредака државe, као и полазна основа за креирање правног, социјалног, економског и политичког миљеа на њеној територији, на којој држављани остварују најшири спектар грађанских права гарантованих највишим правним актом.
Држављанство је посебан правни однос, трајан по свом карактеру, који постоји између државе и појединца, физичког лица (њеног држављанина). Држављанство је неотуђиво и темељно право појединца, али уједно и обавеза сваког појединца да поштује уставни поредак државе чији је држављанин.
Свака држава прописује своја правила којима регулише питање држављанства, а посебно она од којих зависи која ће лица и под којим условима сматрати својим држављанима, односно, под којим условима поједина лица престају бити њени држављани.
Двојно држављанство постоји у случају када једно лице истовремено има држављанство двије или више земаља. Двојно држављанство може да настане на два начина, поријеклом или натурализацијом – када лице уз задржавање већ постојећег држављанства стиче и држављанство земље у којој стално борави.
Када се говори о двојном држављанству, подразумијева се да се ради о држављанству двије суверене државе. Предуслов за постојање двојног држављанства је да је ова могућност предвиђена прописима државе која даје држављанство, као и да друга држава није предвидјела чињеницу да је њен држављанин добио држављанство друге земље као основ за губитак њеног. Осим Црне Горе, која је искључила двојно држављанство из свог правног поретка, остале државе бивше СФРЈ у својим правним системима признају двојно држављанство као правни институт.
Почетком фебруара 2003. године Србија и Црна Гора су се трансформисале у државну заједницу Србија и Црна Гора. Закон о држављанству Републике Србије изгласан је 2004. године и њиме је предвиђено двојно држављанство. Држављанином Републике Србије, у смислу овог закона, сматра се и држављанин СФРЈ који на дан 27. фебруара 2005. године има држављанство друге републике раније СФРЈ, односно држављанство друге државе настале на територији раније СФРЈ и пријављено пребивалиште на територији Републике Србије у трајању од најмање девет година, ако поднесе писану изјаву да се сматра држављанином Републике Србије и захтјев за упис у евиденцију држављана Републике Србије. Дакле, држављанином Републике Србије, у смислу овог закона, сматра се (и постао је) и црногорски држављанин који је на дан 3. јуна 2006. године имао пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, ако је поднио писану изјаву да се сматра држављанином Републике Србије и захтјев за упис у евиденцију држављана Републике Србије.
Црна Гора је 2006. године иступила из државне заједнице СЦГ. Као нова, независна држава, усвојила је Закон о црногорском држављанству 2008. године. Непостојање института двојног држављанства „овјерено је“ чланом 24 који одређује да „пунољетни црногорски држављанин, који има и држављанство друге државе, по сили закона губи црногорско држављанство, ако је добровољно стекао држављанство друге државе“.
Веома је занимљиво питање зашто бивша власт Црне Горе није жељела да у свој правни поредак уведе институт двојног држављанства. Одговор је више него јасан – из чисто политичких разлога. Тиме је законодавац, или боље речено властодржац желио да сачува независност Црне Горе, јер би грађани узимањем и српског држављанства „посрбили“ Црну Гору и тиме „угрозили“ њену сувереност.
То је и одговор, мени, на питање зашто моја мајка (родом из Србије) и поред уредно поднијетог захтјева и испуњавања услова за добијање црногорског држављанства пријемом, није добила црногорско држављанство, чекајући рјешење о томе више од двије године. Имала је пребивалиште у Црној Гори пуних 60 година, од када је удајом за црногорског држављанина формирала породицу и радила, те као учитељица, „извела“ десетак генерација ђака.
Упитајмо се колико је особа, наших суграђана, комшија и пријатеља који живе, раде, школују се и плаћају порез у Црној Гори, који испуњавају услове, а још чекају рјешење о пријему у црногорско држављанство.
Надајмо се да ће усвајањем предложених измјена прописа из ове области многи случајеви бити ријешени позитивно, на задовољство и појединаца и државе која, на тај начин, повећава број својих држављана и исправља неправде бивше власти према грађанима који нијесу могли добити црногорско држављанство јер су били политички неподобни.
Предложене измјене прописа разматране су на комисијама Владе и проћи ће сву процедуру предвиђену Пословником Скупштине Црне Горе. Уз широке консултације и учешће свих релевантних доносилаца одлука, биће предмет разматрања свих надлежних скупштинских одбора, укључујући и новоформирани Одбор за свеобухватну реформу изборног законодавства, и на пленуму.
Зато нема никакве потребе за бригом, а најмање разлога за дизањем тензија.