Piše: Prof. dr Branislav Radulović
Данас, када је агресијом Русије на суверенитет Украјне угрожено међународно право, мир и стабилност у Европи, сви политички актери у Црној Гори требали би са мање страначке, а више државничке политике помоћи да црногорско друштво изађе из кризе, а не да се трајућа атрофија система политиком опструкције или ускостраначја продубљава.
Стога, институционална криза, која би се могла проширити и на блокаду парламента, умјесто политике дијалога може довести да се као доминирајућа уведе политика "улице". Та политика имала би наличје као она из 1989. године која је афирмишући "догађање народа" Црну Гору увела у југословенску ратну трагедију и одвојила од остатка европских држава које су се интегрисале у ЕУ.
Да перспектива Црне Горе није њена унутрашња конфротација и даља институционална парализа указује и заказани састанак амбасадора Квинте у Подгорици, који је само још један знак да су врата ЕУ за Црну Гору и даље отворена и да "концепт 49" не треба третирати као партијско већ државно одговорно питање. Стога, било би добро да што шири спектар субјеката узме учешће у програму који води до деблокаде система, интезивирања ЕУ интеграција и стабилизације јавних финансија. То је и услов да се спроведе реформа изборног законодавства и да се релативно брзо спроведу избори на свим нивоима.
Субјекти који остану изван овог концепта мораће учинити пуно напора да се легитимишу као промотери европске политике и субјекти који теже друштвеном дијалогу и постизању компромиса.
Додатно, трагедија у Украјни упозорава и захтијева да црногорско друштво данас више тежи тачкама које га интегришу, него за питањима које га чине нестабилним и подложним туђим деструктивним утицајима.
Стога, за вјеровати је да истакнути представници и вођство црногорског парламента неће "затворити" Скупштину Црне Горе, већ сходно својој уставној надлежности и обавези омогућити све једном од 81 представника грађана Црне Горе да у њему разматрају јавне политике и доносе друштвено одговорне одлуке.
Све друго било би израз непоштовања Устава, уставног патриотизма, неразумјевања принципа функционисања представничке демократије и владавине права.
Дакле, Црна Гора данас, посебно у свијетлу кризе на истоку Европе, има једноставан избор: да афирмише друштвени дијалог кроз процес парламентарне демократије који ће одблокирати институције система у којима би се водиле одговорне јавне политике или да поново уђе у неизвјесност и ризике попут оних из деведесетих када је била вођена политиком популизма, деструкције и инфантилног национализма.
