Piše: Momčilo Pantelić

Birači sa obјe strane Lamanša zaustavili su rast desnila u sviјetu, a istovremeno ispostavili nove modele i za osvajanje i za urušavanje vlasti.
Za početak, u najkraćem: i jedni i drugi su izmakli prognozama, pokazavši tako da ih nedovoljno poznaju čak i najiskusniji političari i najafirmisaniji istraživači javnog mnjenja. Doduše, u Britaniji je bila najavljena pobјeda laburista, ali ne i da će ona dovesti do najtežeg poraza vladajućih konzervativaca. U Francuskoj je, pak, predviđana pobјeda udarne desnice Marin le Pen, ali je ona zauzela tek treće mјesto, iza zahuktale ujedinjene ljevice, pa i podržavalaca prilično nepopularnog predsјednika Emanuela Makrona.
U oba slučaja se kao model ispostavila saradnja s neistomišljenicima, bez koje vјerovatno ne bi bio ostvaren cilj – da poraze zajedničkog im protivnika. Pa su, tako, laburisti i liberal-demokrati glasali jedni za druge gdјe god je zatrebalo da se pobiјede konzervativci, što su u Francuskoj činili i ujedinjeni ljevičari i makronisti, čak se mјestimično odričući i kandidatura, kako bi zajednički favoriti nadvladali lepeniste, u kojima i dalje naziru nepodnošljive im doze desničarenja.

Sve suprotno, i zato uspјešno, od ovdašnjih montiranja i demontiranja. U kojima je autokratski lider naredbodavno uvećao koaliciju, dok se opozicija pociјepala i tako u Beogradu, praktično, sebi "od gotovog napravila veresiju".
Došlo je vriјeme da i Amerikanci uče od Britanaca i Francuza, sugerišu eksperti u Vašington postu i Forin polisiju. Da od prvih preuzmu pomno izučavanje sistema kako bi u njega lakše uklopili svoje izborne interese i da smanje ideološko zaoštravanje a više se posvete rešavanju vitalnih pitanja za građane. I da kao oni drugi, pokažu spremnost na personalna odricanja zarad očuvanja demokratskih vriјednosti, pri čemu posebno ciljaju na predsјednika Džoa Bajdena.
Na odustajanje od izborne trke, šefa Biјele kuće pozivaju i najuticajniji mediji, inače naklonjeni njemu, pa i sve više njegovih demokrata. Njima se upravo pridružio i nobelovac Pol Krugman koji, u Njujork tajmsu, Bajdenu odaje priznanje za dosadašnji učinak, ali koji treba da "kruniše" ustupanjem predsјedničke kandidature nekom saborcu koji ima bolje izglede u nadmetanju s Donaldom Trampom.
Bajden, ipak, ne odustaje, zasad. Ironičari kažu da je od britanskog i francuskog slučaja prihvatio samo to da su obјe prognoze omašile, pa da će se pokazati da griјeše i ankete koje prednost daju Trampu.
Proradila je i strateška klackalica. Prema svemu dosad pokazanom, Vladimir Putin i Tramp žale zbog poraza Le Penove, s kojom su računali u naporima da oslabe EU. A baš takvom ishodu se raduje EU, pogotovo što novi britanski premijer Kir Starmer želi da unapriјedi odnose s njom, a ne baš i s pomenutom dvojicom, koji su podržavali i Bregzit.
Olakšanje Evropljana prati jedna otežavajuća okolnost. Za njenog lidera i inspiratora je godinama, posliјe ostavke Angele Merkel, važio Makron, čiji je položaj oslabljen, vanrednim izborima koji su doveli do velikih političkih neizvјesnosti i pojačane polarizacije u Francuskoj, a time i do umanjivanja njegovog međunarodnog rejtinga.
Starmeru ide u prilog takvo kadrovsko posrtanje. Njegovi podržavaoci već ističu da je izrastao u "socijaldemokratskog superheroja", kao "jedini lider liјevog centra u velikim ekonomijama, koji uživa parlamentarnu supervećinu" i predstavlja "veliku nadu za progresivne snage u ciјelom svetu".
Ovde će mu, svakako, naći manu zato što je zastupao Hrvatsku u sporu sa Srbijom oko međusobnih optužbi za genocid. Obјe optužbe su odbijene, a on se docnije afirmisao kao vrhunski pravnik i stekao titulu ser.
Bilo pa prošlo, a ovdašnji lider će se zgroziti kad čuje da je Starmer praktikovao da s poslom završi već u petak u šest popodne. I da smatra da su u zabludi političari koji su umislili da će bolje odluke donositi ako rade takoreći 24 sata svakog dana. U šta smo se u Srbiji više puta uvјerili.
Ovdašnjoj praksi cinculiranja i prenemaganja će zasmetati i Starmerova ekspeditivnost. Odmah posle izborne pobјede postavio je sve ministre, koji su se za te dužnosti istrajno pripremali kao "kabinet u sјenci", ne zasnivajući karijeru na podilaženju šefu.
U cјelini uzev, britanski i francuski izbori su još jedan dokaz da se širi talas nezadovoljstva vlastima. A u Francuskoj i pride – nezadovoljstva opozicijom koja koketira sa autokratima poput Putina i Trampa.
Za oba modela je karakteristično da je do smјene vlasti dolazilo dobrim diјelom tako što se sama urušavala nadmenošću, forsiranjem drastičnih nejednakosti, slabljenjem ekonomije i polemičnim odnosom prema imigraciji. Za poslednjih osam godina, od Bregzita, u Britaniji je zglajzalo čak pet premijera. A u Francuskoj je jedan od razloga, kako nalazi oksfordski istoričar Timoti Garton Eš, prejaki ego Makrona, koji se ponašao kao Jupiter, da bi mu se, posle ovih izbora, nagoviјestila sudbina Ikara.
Odavno je američki filozof Vil Durant napisao da "ništa ne dјeluje vaspitnije nego kad se čovјek iznenada začudi". Sviјet su, u različitim dozama, iznenada začudili ishodi izbora u Britaniji i Francuskoj i njihovim načinima za obaranje i urušavanje vlasti.
Bio bi red i da ga začudi i ovdašnje čudo, u kome lider onemogućava opoziciju da dođe na čelo makar nekog seoceta. I dok britanski i francuski modeli mogu da dјeluju zarazno, ovaj ne može. U demokratijama ga niko neće. Što je takođe prijatna viјest.

novimagazin.rs

(Autor јe spoljnopilitički komentator)

Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana”