Без не­за­ви­сног суд­ства не­ма за­шти­те људ­ских пра­ва и сло­бо­да, ни­ти прет­по­став­ки за ус­по­ста­вља­ње прав­не др­жа­ве и вла­да­ви­не пра­ва. У др­жа­ва­ма ко­jе из било ко­jег раз­ло­га за­не­ма­ру­jу сво­jе суд­ство или га на­мjер­но чи­не тран­сми­си­jом по­ли­тич­ке во­ље, гра­ђа­нин као људ­ско би­ће стал­но jе из­ло­жен не­прав­да­ма, про­из­вољ­но­сти­ма и стра­да­њи­ма.

Пра­ва и сло­бо­де гра­ђа­на на ко­jи­ма по­чи­ва са­вре­ме­на иде­jа прав­не др­жа­ве мо­гу би­ти ства­р­но обез­биjе­ђе­на са­мо у заjед­ни­ци ко­jа jе ор­га­ни­зо­ва­на на на­че­лу вла­да­ви­не пра­ва и за­ко­ни­то­сти. Да би се за­ко­ни­тост оства­ри­ла, др­жа­ва мо­ра да има суд­ску власт ко­jа jе не­за­ви­сна, тj. пот­чи­ње­на са­мо уста­ву и за­ко­ну. Због то­га не­за­ви­сност су­до­ва и су­ди­jа спа­да у ред оних на­че­ла на ко­jи­ма се за­сни­ва вла­да­ви­на пра­ва и ула­зи у наj­у­жи по­jам прав­не др­жа­ве.

Већ Оп­шта де­кла­ра­ци­jа о пра­ви­ма чо­вjе­ка из 1948. го­ди­не пред­ви­ђа да сва­ко има пот­пу­но jед­на­ко пра­во да о ње­го­воj ства­ри, гра­ђан­ско­прав­ноj или кри­вич­ноj, пра­вич­но и jав­но рас­пра­ви и од­лу­чи не­за­ви­сни и не­при­стра­сни суд (чл. 10). Европ­ска кон­вен­ци­jа о људ­ским пра­ви­ма из 1950. (чл. 6) и Ме­ђу­на­род­ни пакт о гра­ђан­ским и по­ли­тич­ким пра­ви­ма из 1966. (чл.14) при­зна­ли су пра­во окри­вље­ном да му се су­ди по­ште­но и jав­но у ра­зум­ном ро­ку и од стра­не не­за­ви­сног и не­при­стра­сног су­да уста­но­вље­ног за­ко­ном.

На­чин на ко­jи jе судска независност га­ран­то­ва­на у за­ко­ни­ма jед­не др­жа­ве и на­чин на ко­jи се оно што jе пред­ви­ђе­но за­ко­ни­ма спро­во­ди у прак­си пред­ста­вља­jу да­нас по­ка­за­тељ сте­пе­на кул­ту­ре дру­штве­не сре­ди­не и кри­те­ри­jум из ко­jег се из­во­ди за­кљу­чак о природи државе и њеног правног система.

У че­му се са­сто­jи про­блем суд­ске не­за­ви­сно­сти? У дру­штву ко­jе се на­ла­зи на са­мом по­чет­ку фор­ми­ра­ња прав­не др­жа­ве наj­ва­жни­jе и наj­ак­ту­ел­ни­jе пи­та­ње ко­jе се по­ста­вља у ве­зи са суд­ском не­за­ви­сно­шћу jе пи­та­ње ње­ног уво­ђе­ња и ства­ра­ња нео­п­ход­них усло­ва и прав­них сред­ста­ва за ње­но оства­ри­ва­ње и за­шти­ту.

Те­о­риj­ска и ем­пи­риj­ска са­зна­ња ука­зу­jу да су за суд­ску не­за­ви­сност нео­п­ход­не основ­не прав­не и по­ли­тич­ке прет­по­став­ке и ин­стру­мен­ти за ње­ну прак­тич­ну за­шти­ту. Уво­ђе­ње суд­ске не­за­ви­сно­сти прет­по­ста­вља пред­у­зи­ма­ње обим­них и сло­же­них ре­фор­ми у дру­штву и др­жав­но-прав­ном си­сте­му.

Не­за­ви­сност су­да и су­ди­jа не за­ви­си са­мо од прав­них про­пи­са и га­ран­ци­jа ко­jе ти про­пи­си са­др­же, већ до­брим ди­jе­лом и од сви­jе­сти о по­тре­би ре­фор­ми у дру­штве­ном и прав­ном жи­во­ту, од во­ље ре­ле­вант­них по­ли­тич­ких сна­га да се те ре­фор­ме пре­ду­зму, и од оп­штих дру­штве­них при­ли­ка, кул­ту­ре и мен­та­ли­те­та грађана, развиjености правне свиjести и правне традициjе, у чему култура, правна свиjест и морална своjства самих судиjа имаjу пресудан значаj.
Ка­да jе ри­jеч о га­ран­ци­jа­ма суд­ске не­за­ви­сно­сти, оне су мно­го­броj­не и ра­зно­вр­сне и пред­ста­вља­jу чи­тав си­стем мjе­ра раз­ли­чи­те при­ро­де. Ме­ђу­тим, jед­на, ма ко­ли­ко би­ла ва­жна и зна­чаj­на, ни­jе до­вољ­на, jер се ути­ца­jи на суд, ко­jи не до­ла­зе са­мо са jед­не стра­не, мо­ра­jу спри­jе­чи­ти у пот­пу­но­сти. Они ипак ни­су истог зна­ча­jа, jер су и са­ми из­во­ри ути­ца­jа на суд раз­ли­чи­те мо­ћи, опа­сно­сти и ин­тен­зи­те­та. По то­ме кри­те­ри­jу­му су наj­ва­жни­jе оне га­ран­ци­jе ко­jе тре­ба да спри­jе­че ути­ца­jе моћ­не из­вр­шне вла­сти, али суд мо­ра би­ти осло­бо­ђен и од ути­ца­jа ко­jи при­ли­ком из­ри­ца­ња прав­де може до­ћи и са мно­гих дру­гих стра­на (од за­ко­но­дав­не вла­сти, по­ли­тич­ких стра­на­ка, за­ин­те­ре­сова­них по­jе­ди­на­ца, удру­же­ња, ме­ди­jа, jав­ног мњења, виших судских власти итд.).

Га­ран­ци­jе мо­гу би­ти прав­не, ко­jе су из­ра­же­не прав­ним нор­ма­ма, и ван­прав­не, тj. со­ци­jал­не и пер­со­нал­не, са­др­жа­не у оп­штим дру­штве­ним усло­ви­ма и у лич­но­сти са­мог су­ди­jе, ко­jе се прав­ним нор­ма­ма те­шко мо­гу или уоп­ште не мо­гу об­у­хва­ти­ти. Прав­не га­ран­ци­jе ма­ло ври­jе­де без ових дру­гих. Уну­тра­шња не­за­ви­сност су­ди­jе, чи­jе га­ран­ци­jе ле­же у осо­би­на­ма ње­го­ве лич­но­сти, а не у пра­ву, особито jе важна. Она jе резултат слободног духа судиjе и високог морала.

Да­ље, не­ма суд­ске не­за­ви­сно­сти ни ка­да се jав­но ко­мен­та­ри­шу су­ђе­ња ко­jа су у то­ку, на­ро­чи­то пу­тем сред­ста­ва jав­ног ин­фор­ми­са­ња, ка­да се осум­њи­че­ни и окри­вље­ни, jош при­jе суд­ског по­ступ­ка и у то­ку пр­вих фа­за кри­вич­ног по­ступ­ка, у ко­мен­та­ри­ма у штам­пи и на те­ле­ви­зи­jи при­ка­зу­jу jав­но­сти у наj­го­роj мо­гу­ћоj свjе­тло­сти, а њи­хо­во дjе­ло као већ утвр­ђе­но кри­вич­но дjе­ло. То пред­ста­вља опа­сно пре­jу­ди­ци­ра­ње суд­ске од­лу­ке, су­прот­но пре­сум­ци­jи окри­вље­ни­ко­ве не­ви­но­сти и ути­ца­j на суд, чи­jа jе ду­жност да до­не­се не­при­страс­ну од­лу­ку на осно­ву соп­стве­не оцjе­не чи­ње­ни­ца слу­ча­jа и свог схва­та­ња за­ко­на, без огра­њи­че­ња, ути­ца­jа, под­сти­ца­ња, при­ти­са­ка, приjет­њи или ми­jе­ша­ња, не­по­сред­них или по­сред­них, са би­ло ко­jе стра­не и из би­ло ко­jег раз­ло­га (чл. 2.02. Мон­тре­ал­ске де­клара­ци­jе).

Какво правосуђе имамо? С тим у вези, указуjем да грађани годинама подносе велики броj притужби омбудсману Црне Горе на рад судова због одуговлачења судског поступка, незаконитости судских пресуда, али и због злоупотреба процесних овлашћења. Дакле, ради се о њиховоj законскоj одговорности и директном кршењу чл.6 Европске конвенциjе о заштити људских права. Стога произлази да правда не само што ниjе стигла у црногорско правосуђе већ jе и законитост проблематична.

Као што jе познато, на конференциjи за медиjе Националног савjета за борбу против корупциjе на високом нивоу (21.4. 2021), између осталог jе истакнуто: Судиjама и тужиоцима Влада jе давала станове и кредите супротно Закону о одржавању стамбених зграда, а да су они прикупили информациjе о подjели око 25 милиона еура кредита за око 175 функционера и 405 државних службеника и намjештеника; да jе за мандата техничке владе подиjељено 119 станова; да jе то само jедан сегмент онога шта се дешавало са додjелом станова и стамбених кредита функционерима по повлашћеним условима, jер jе већи дио документациjе о додjели станова уништен, као и да све то представља класичну корупциjу и велико оштећење jавног државног буџета. Самим тим, не може се говорити ни о независности правосуђа и подjели власти, нити о владавини права. Стога, у правосуђу су неопходне суштинске реформе.
Квалитет сваке институциjе битно зависи од квалитета људи коjи их воде и коjи у њима раде. Нажалост, код нас се често водила погрешна и неодговорна кадровска политика. Наиме, на поjедине значаjне позициjе наше државе и друштва изабрани су некомпетентни кадрови, односно медиокритети, политички подобни и послушни пиони. Правни систем наjбоље легитимише његово правосуђе, али га исто тако и лоше правосуђе наjбрже и наjефикасниjе – делегитимише.

(Аутор jе политиколог)