Хрватска књижевница Ведрана Рудан објавила је на свом блогу још једну колумну која је изазвала лавину коментара.
Овог пута тема којом се бавила је однос мајке и дјеце.
- Јако сам рано пожељела да имам дјецу. У лову на младунчад нисам превише пажње посвећивала тражењу идеалног тате. Тада сам мислила да су сви мушкарци исти. У моди су били високи мужјаци широких рамена и крупних шака. Већина жена своју љубав према партнеру не доживљава као нешто што ће јој одредити судбину. Више пажње посвећују одабиру вјенчанице него тестирању будућег оца своје дјеце. Kад се зај***, не чудимо се превише.
Стално око себе гледамо како се страствене љубави претварају у страствену мржњу. Љубав има свој рок трајања. Дугачка, бијела хаљина увијек се може претворити у кратку у којој ћеш некој несретници поћи на вјенчање. Ти, коначно слободна, она правомоћно осуђена.
Али, неко нам је рекао, постоји безусловна љубав, постоји вјечна љубав, постоји љубав отпорна на олује, поплаве, пожаре и потресе. Љубав мајке према својој беби. Бебине године ту не играју никакву улогу. Док постојиш, оно што си родила за тебе је беба. Беспомоћно створење смије све и све му је унапријед опроштено.
Претјерујем? Моја пријатељица је ћерки дала кућу па себи у седамдесетој изнајмила станчић. Ових је дана власник тјера на улицу јер ће гарсонијеру продати. Сама је крива. Је ли „крива“? Шта ако је љубав између мајке и њене младунчади нешто веће од живота? Друга пријатељица је сину у кешу платила стан, купила му ауто, плаћа његове режије, једва преживљава. То ради за свој душевни мир. Мајка мјери своју срећу величином среће својих беба.
Kључно је питање, могу ли наше бебе бити срећне док смо ми живе? Или бескрајно срећне постану тек кад с овога свијета оде давеж из кога се више ништа не може извући осим неплаћеног рачуна за телефон, струју, воду, уплатницу за најам подстанарског стана? Ту су и погребни трошкови. Бебе су најсрећније док стоје на рубу мајчинога гроба и јецају у невјерици.
Организовала сам своју сахрану. Платила сам човјеку да моју урну одвезе чамцем на отворено море и прах истресе у дубину. До смрти ме ждерало дијете, након смрти ће ме гутати рибе. То ће ми бити најбоља инвестиција у животу, опростите, после живота. Моје дијете воли ораде из рерне које нису из узгоја. И након смрти ћу бити јестива?
Шта сам детету дала, а нисам морала? Нећу набрајати, све радимо исто. Да сам своју бебу након средње школе шутнула, њој бих помогла, а себе уништила. Љубав према беби убија на рате. Kад нам размажена деришта од 10+, 20+, 30+, 40+, 50+ врате онако како сваки човјек враћа ономе ко је према њему добар, онда се чудимо.
Помогле смо месу нашег меса. Може ли оно бити говно? Гледале смо око себе, ништа нисмо научиле. Месо нашег меса може бити само говно. О изузецима се пишу књиге, снимају филмови и серије. Свака жена рађањем дјетета преко ноћи постаје глупача. То јој, како године пролазе, постаје све јасније. Узалуд. Је ли то научено понашање? Или смо ми маме само глупе рибе које не могу одољети црву на удици?
Стиснула сам срце, прекинула отровне игрице. Зашто бих сама себи живот претворила у пакао чекајући да ми унук каже хвала за поклоњени телефон? Никад то неће учинити. Он је месо меса мога меса. Kрешо зна, куповање телефона моја је срећа. Имање телефона купљеног мојом ловом његово је право. Готово је. Своје сам бебе скинула са с**е.
Руку на срце, ко мени заиста треба? Имам Пепицу- мачка не показује никакав интерес за оставинску расправу. Дапаче, некако сам сигурна да ми жели дуг и срећан живот - закључила је књижевница у својој колумни.
