У политичким програмима и кампањама странака коjе су сада на власти главна диjагноза девиjациjе државног система у вриjеме претходне власти jесте заробљеност институциjа снагом утицаjа партиjе на власти. Посебна врста заробљености парламента била jе његово превелико бављење историjским темама и проблемима. Политичари су преузели контролу над историjом да би поступком селектовања одговараjуће историjске материjе оjачали своjу позициjу у тзв. идентитетскоj ориjентациjи грађана, пошто се прошлост у томе не може избjећи. Пробрана историjска истина даjе легитимитет одређеноj политичкоj опциjи. Народна воља, прибављена посредством избора, ту jе да удари печат на ту опциjу. Ово ниjе спецификум Црне Горе, већ jе то карактеристично за све jуго-државе, коjе у историjи траже своjу временску вертикалу (етно присуство на одређеном простору, међусобни односи са другима, процеси миjешања, сукобљавања и колаборациjе са страним господарима коjи су на Балкану присутни с мањим прекидима читав милениjум). Све ове околности у коjима се преживљавало, живjело, робовало, гинуло, формирале су наше друштвено биће, наш фенотип. Таj велики микс историjе задаjе главобоље носталгичним етногенетичарима. Jесмо ли ми добри или зли? „Све се човjек брука са човjеком, гледа маjмун себе у зрцалу” (Његош). Чуjмо шта jе у нама jуго-Словенима видио и Иво Андрић: „Сувише jе оваj народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковарних, осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст вијек… Понекад се човјек пита да ниjе дух већине балканских народа заувијек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до jедно: да трпи насиље или да га чини”! Могло би се овдjе узгред додати да наши народи немаjу у своjоj историjи осваjачких похода и поробљавања других па су притиснути силом туђина чинили зло међусобно. Народ каже: кад зло живимо, зло и памтимо. Злопамћење се стално „освjежава” новим злочинима. Помирење би значило заборав или опрост, а то се опет избjегава, jер jе то злочин према духу мртвих коjи као мора притиска дух живих. Тако се шире некрополе и некрофилиjа. Тиме смо на неки начин живи „привезани” за мртваце (ту казну су понекад Турци примjењивали према поjединцима). Ако jе историjа учитељица живота, онда ова наша то ниjе могла постати, jер се ми нисмо могли честито ни саставити са своjим животом.
Вратимо се парламенту и часу историjе коjи jе недавно у њему одржан. Дневни ред са хиперсензитивном историjском темом о покушаjу релативизациjе геноцидног злочина у Сребреници непланирано jе ушао „кроз прозор”. Наjприjе jе Бошњачка странка одлучила да дâ своj „суверенистички” допринос борби против нове власти. Она jе „десантски” убацила у скупштинску расправу проблем геноцида у Сребреници тражећи да се Скупштина изjасни (путем декларациjе) о том злочину. Таj захтjев jе риjешен у складу с раниjе усвоjеном декларациjом у Скупштини са ДПС већином.
Даља провjера Владе и њених чланова на евроатлантским вриjедностима с циљем да се ослаби њена међународна позициjа усмjерана jе поново на Сребреницу. Влада jе усвоjила саопштење да прихвата пресуду из Хага о геноциду, као и све резолуциjе са међународних адреса. Чинило се да jе уклоњен сваки покушаj слабљења владине позициjе. Међутим, опозициjа ниjе мислила тако. На ред jе дошао министар Лепосавић. Да ли као министар правде, људских и мањинских права осуђуjе геноциде у Сребреници и прихвата ли пресуду Међународног суда у Хагу?
Министар ниjе желио да се „покриjе” званичним ставовима Владе, већ jе прихватио слободниjи диjалог са супротном страном коjа се ниjе либила да провоцира и тражи пукотине у његовим ставовима. Кад jе министар додирнуо и проблем злочина над Србима, почев од Jасеновца, што се прећуткуjе, до злочина коjи су чинили Бошњаци и њихови исламски ратници за шта се, такође, jош увиjек не суди, контрирано му jе да не смиjемо „тражити равнотежу злочина” jер се геноцид не може релативизовати стављањем на вагу са неким другим злочином. Он jе апсолутно изнад свих. Како jе сребренички злочин стављен у исти ранг као и злочин над Jевреjима коjи су починили нацисти, ЕУ jе стала иза те пресуде. Ипак, наша jавност jе затечена чињеницом да се и код нас политички представници у државним органима стављаjу на „политички полиграф” о Сребреници и обавезуjу се на неку врсту заклетве о искреноj осуди тог злочина. Нисмо ли се ми, у Црноj Гори, посредно преко овог догађаjа из ратне историjе БиХ, умиjешали у проблем државног уређења БиХ а коjи се може представити као однос Федерациjе БиХ и Републике Српске? Широко jе познат став Бошњака (муслимана), а коjи jавно заступа лидер СДА Бакир Изетбеговић, да jе Република Српска „геноцидна творевина” коjа jе створена преко геноцида у Сребреници. Та историjско-политичка веза не може да постоjи траjно, што захтиjева ревизиjу Деjтонског споразума. Српска страна, наравно, одбиjа да опстанак своjе републике везуjе за злочин у Сребреници, jер су окривљени за таj злочин адекватно санкционисани у Хагу. Они такође инсистираjу да jе неопходно радити на помирењу, а то се не може остварити ако Бошњаци и судови БиХ не признаjу злочине над Србима коjи су и броjни, а понегдjе и геноцидно обоjени. Нама, у Црноj Гори, довољно jе и наших историjских спорења и етно-политичких свађа и вjерских трвења да не „увозимо” од наших сусjеда.
