Група грађана Цетиња поднијела jе парламенту Престонице Црне Горе захтјев за "враћање" Цетињског манастира канонски непризнатоj Црногорскоj православноj цркви Мираша Дедеића и давање на управу ове светиње "свештенству те вјерске организациjе".
Тим поводом Јован Маркуш, новинар и публициста, и некадашњи градоначелник Општине Цетиње казао је за портал Дан да од оснивања Цетињског манастира, односно, од завјештања Ивана Црнојевића 1484. године, па до дана данашњега постоје сва валидна документа која недвосмислено показују да је Цетињски манастир власништво Митрополије црногорско-приморске, прво наравно Зетске митрополије када је Иван Црнојевић завјештао не само данашњу територију, већ читаво језгро.
Истиче да никоме до сада није падало на памет да доводи у питање власништво до "овој данашњој невладиној организацији регистрованој у полицији".
- Прије десетак година, када је предсједник Цетиња био Александар Богдановић, донијето је на нивоу читаве Црне Горе да сва градска грађевинска земљишта припадају власништву Црне Горе. Тада је читаво историјско језгро катастар преписао на себе, чак и све приватне куће. Послије одлуке Уставног суда, која је коначна, они су у катастру били дужни да све то исправе, што су и урадили за приватне куће али не и за Цетињски манастир, због чега би шеф цетињског катастра морао да одговара због неизвршења одлука Уставног суда - каже Маркуш.
Према томе, каже, било коју одлуку да донесе СО Цетиње, она је потпуно невалидна јер је општина дужна да спроведе одлуку Уставног суда. Познато је каже Маркуш, да је чак и краљ Никола плаћао земљарину Цетињском манастиру, да је и на паркове плаћао лактарину.
- Све то што они раде и покушавају није засновано ни на једном закону. Општина Цетиње је дужна да изврши одлуку Уставног суда и да врати стање Цетињског манастира онако како је било, јер на основу свих важећих докумената Општина Цетиње је дужна кад-тад да ретроактивно врати земљиште у власништво Митрополије - истиче Маркуш.
Од оснивања Цетињског манастира па до данас постоје документа почев од Крисовуље, преко Шћепана Малога о заштити црквене имовине, па до 1868. године и одлуке о разграничењу црквене, државне и личне имовине краља Николе, коју је донијела такозвана Скупштина главара, па до указа краља Николе који доказује све оно што је написао Иван Црнојевић у Крисовуљи, до `45. године и комунистичке Црне Горе гдје недвосмислено пише ко је власник - каже Маркуш за портал Дан.
