Мјештани Мурине тврде да се ова варошица из године у годину суочава са свеукупном развојном стагнацијом и драстичним одливом локалног становништва. Подсјећајући да Мурина, заједно са селима Горња Ржаница, Машница и Пепиће, има статус мјесне заједнице, тврде да је држава према овом подручју, као саставном дијелу плавске општине, деценијама имала маћехински однос. Говоре то док се и овог прољећа са тугом присјећају шест невиних душа убијених без опомене, усред бијела дана, на мосту који је спајао вјекове, на ћуприји саграђеној 1933. године, преко које се одлазило у свијет, пут Андријевице, Чакора и Метохије.

– За кратко вријеме, Мурина је 30. априла 1999. године личила на аветињски градић. Страшно је присјећати се те катастрофе. Вријеме пролази, а ране не зарастају. Боли што држава ништа није урадила да, послије велике трагедије, Мурина крене неким развојним путем. Умјесто просперитета имамо једну поражавајућу ситуацију која не улива наду да ће за ове крајеве доћи бољи дани. Мурина се помиње само као мјесто гдје је НАТО посијао смрт, али нико од званичника не прича да треба стварати услове да се овдје живи неким пристојнијим животом – наводи Милан Мирковић, предсједник Удружења НАТО жртава 1999. године, на чију су продавницу НАТО авиони прије 22 године испалили 16 граната.

Мјештани Мурина тврде да је ово подручје, у ком углавном живи православно становништво, свих ових година било изложено економском и сваком другом заостајању.
– Свједоци смо да је подручје Мурине, као саставни дио општине Плав, свих ових година од надлежних институција третирано као пасторче. Зато се овај крај, који је много дао, суочавао са израженом миграцијом локалног становништва и свеукупном развојном стагнацијом. На подручју Мурине сада сигурно нема више од 500 становника, док је ту некад живјело преко двије хиљаде житеља. Томе се не треба чудити јер на нас нико не окреће главу. Није довољно да одговорни сажалијевају Мурину због претрпљене трагедије, већ треба да учине да ово подручје, кроз развојне пројекте, крене путевима просперитета – наводи мјештанин Милоња Грозданић.

Мурињани тврде да је њихово мјесто послије бомбардовања потпуно заборављено.
– Нико на прави начин није сагледавао последице које је оставило НАТО бомбардовање. Умјесто помоћи и напретка, имамо расељавање становништва и уништену привреду. То најбоље илуструје податак који говори да је некада у муринској основној школи било 1.500 ученика, а да је тај број данас сведен испод стотину. То је довољан сигнал за државне власти које треба да схвате да ће се живот овдје потпуно угасити уколико се не предузму неке хитне мјере које гарантују свеукупни опоравак овога краја – поручили су мјештани.