Европски суд за људска права jе 21. септембра 2021. године донио пресуду у предмету Картер против Русиjе (представка бр. 20914/07) коjом jе утврђено кршење члана 2, права на живот, у материjалном и процесном аспекту, због тровања и убиства руског дисидента Александра Литвињенка од стране два руска агента, као и због тога што руске власти нису спровеле дjелотворну истрагу коjа jе могла довести до утврђивања чињеница и идентификациjе и кажњавања одговорних за убиство.
Представку Европском суду jе 2007. године подниjела удовица Александра Литвињенка, Марија Ана Картер, познатиjа као Марина Литвињенко. Александар Литвињенко jе радио за безбjедоносну службу Совjетског савеза, а онда Русиjе (КГБ, касниjе ФСБ).
У новембру 1998. године, Литвињенко jе обjавио да jе од њега затражено да изврши атентат на богатог бизнисмена, након чега jе отпуштен из службе. Он и његова породица су 2001. године добили азил у Великоj Британиjи, а 2006. године стекли и британско држављанство и промиjенили имена. Након тога, Литвињенко се укључио у разоткривање корупциjе и организованог криминала у руским обавjештаjним службама.
У другоj половини октобра 2006. године, руски агенти Луговоy и Ковтун, посjетили су Лондон три пута у размаку од 15 дана и састаjали су се са Литвињенком. Након њихове прве посjете, Литвињенко jе био болестан два дана, а након трећег састанка са њима у хотелском бару у Лондону, Литвињенку jе после испиjања чаjа позлило и примљен jе у болницу гдjе му jе утврђен синдром акутног зрачења врло високим нивоом полониjума 210 коjи jе унио гутањем. У међувремену, Луговоy и Ковтун су отпутовали назад у Москву. Литвињенко jе умро 23. новембра 2006. године.
Краљевска тужилачка служба Велике Британиjе jе утврдила да постоjи довољно доказа против Луговоyа и Ковтуна за убиство Литвињенка, нпр. трагови полониjума су нађени и у лавабоу њихове хотелске собе, као и на мjестима на коjима су се састаjали с њим у Лондону. Британске власти су тражиле њихово изручење од Русиjе ради суђења. Међутим, руске власти су то одбиле, jер Устав Русиjе не дозвољава екстрадициjу руских држављана. Обоjица се и даље траже због убиства, а Луговоy jе у међувремену постао посланик и стекао парламентарни имунитет. Руско тужилаштво jе 2006. године покренуло истрагу, о коjоj jе Европски суд добио врло мало информациjа, док jе jавна истрага спроведена у Великоj Британиjи коjом jе 2016. године утврђено, ван сваке разумне сумње, да jе Литвињенко отрован и да су му отров дали Луговоy и Ковтун, коjи су дjеловали у служби ФСБ. Искључено jе случаjно или намjерно самоубиство, као и сумња у то да jе Луговоy био жртва завjере британске обавjештаjне службе.
Европски суд jе одбацио приговор Русиjе против употребе извjештаjа jавне истраге у Великоj Британиjи, jер jе закључио да jе та истрага била независна, правична и транспарентна и да самим тим ниjе могла бити занемарена само зато што руске власти нису жељеле да у њоj учествуjу. Чињеница да jе Луговоy уживао парламентарни имунитет ниjе била апсолутна препрека да се он истражи и кривично гони, с обзиром на то, како jе Суд примиjетио, да му jе имунитет могао бити укинут уз пристанак доњег дома парламента чиjи jе члан постао. Европски суд jе утврдио да Русиjа без обjашњења ниjе обезбиjедила захтиjевани материjал (документа истраге, изjаве Луговоyа) коjи jе Суду био неопходан за разматрање случаjа и да jе тиме прекршила члан 38 Конвенциjе. Такође, руске власти нису спровеле дjелотоворну истрагу коjом би се идентификовале особе одговорне за убиство Литвињенка и на основу коjе би им се судило, због чега jе Суд утврдио и кршење члана 2 у процесном аспекту.
Суд jе запазио да планирана и сложена акциjа коjа jе укључивала набавку риjетког смртоносног отрова, путних аранжмана за Луговоyа и Ковтуна, и поновљени и упорни покушаjи давања отрова указуjу да jе Литвињенко био мета планираног напада. Даље, Суд ниjе имао никакав основ да закључи да jе било коjи од двоjице руских агената имао било какав лични разлог да убиjе Литвињенка и да, у случаjу да су дjеловали самостално, а не као агенти, не би могли имати приступ веома риjетком радиоактивном изотопу коjим jе Литвињенко отрован. Према британскоj истрази, учешће државе jе остало као jедино могуће обjашњење разлога тог убиства, те jе Суд закључио да су идентификациjа починилаца и показатељ њихове повезаности с руским властима, успоставили снажан прима фацие случаj да су Луговоy и Ковтун дjеловали по упутствима и под контролом руских власти. Како Русиjа ниjе оспорила наводе британске истраге, Суд jе извео закључак да се убиство Литвињенка може приписати Русиjи и утврдио кршење члана 2 и у материjалном аспекту.
Удовици Литвињенка Суд jе досудио 100.000 € на име накнаде нематериjалне штете и 22.500 € на име судских трошкова. Шест од седам судиjа jе гласао за повреду члана 2, судиjа из Русиjе jе гласао против и његово дjелимично супротстављено мишљење jе доступно уз пресуду. Све судиjе су jедногласно утврдиле да jе Русиjа одговорна за повреду члана 38 Конвенциjе због пропуста да сарађуjе са Судом.
Пресуда ће постати коначна ако у току од три мjесеца не буде упућена на разматрање Великом виjећу. Доступна jе на овом линку: http://hudoc.echr.coe.int/eng?i=001-211972
Оваj сажетак случаjа jе сачињен на основу саопштења обjављеног од стране Секретариjата Европског суда за људска права, коjе jе доступно на линку:
https://hudoc.echr.coe.int/app/conversion/pdf/?library=ECHR&id=003-7125276-9653243&filename=Judgment%20Carter%20v.%20Russia%20-%20Russia%20was%20responsible%20for%20assassination%20of%20Aleksandr%20Litvinenko%20in%20the%20UK.pdf
Акциjа за људска права прати праксу Европског суда за људска права у односу на Црну Гору у сарадњи са Европском асоциjациjом за право и финансиjе (ЕАЛФ). Ради се о волонтерском проjекту ових НВО.
