Србиjа jе недавно значаjно повећала своjа воjна издваjања, за преко 40 одсто. Све до 2018. године Хрватска годишња издваjања за воjску била су већа од оних у Србиjи, али тада се однос преокренуо.
Притом, ваља имати на уму чињеницу да су двије, сада сусједне државе, прије четврт вијека и међусобно ратовале, током и послије распада СФР Jугославиjе, у чиjем су саставу биле као федералне jединице.
Уз то, Хрватска jе данас чланица НАТО-а, док Србиjа на спољнополитичком плану, па и воjном, блиско сарађуjе са Русиjом, као и Кином. Без обзира на преговоре о чланству са ЕУ, или баш због тога. Питање jе, међутим, како у том контексту функционише поређење између опремљености дваjу воjски, и сам политички однос двије земље коjе их финансираjу.
– Такозвани баланс у наоружању jе погрешна претпоставка ако жели да се размишља о циљу елиминациjе могућих воjних сукоба између Хрватске и Србиjе.Jер, количина или обим наоружања не би спријечио сукоб, ако би за њега било разлога. Ни у ком случаjу. У томе би пресудна била комбинациjа неких других фактора, док баланс или дебаланс не гарантуjе никакав исход, сматра Озрен Жунец, социолог воjске и рата, стручњак за питања безбједности са Филозофског факултета у Загребу.
Жунец притом напомиње да jе доказ за то и чињеница из наведеног посљедњег рата – Хрватска jе у њему побиједила, иако jе наоружањем била, нарочито у почетку воjних сукоба, знатно инфериорниjа.
– Само одржавање сталне напетости, па и кроз тематизовање наоружавања данас, у сваком случаjу увијек одговара одређеним политичким снагама. Али мислим да овдје треба уочити важниjи моменат: хрватске оружане снаге су и даље у своjеврсном прекорном стању. У патроли по Jадрану, због избјеглица, у саставу ратно-морнаричког контигента jе тако био ангажован и jедан цивилни брод, коjи иначе служи за хидрографска истраживања. Оне изразитиjе техничке воjне гране, попут ваздухопловства и морнарице, у Хрватскоj су бескраjно запуштене, каже Озрен Жунец.
На том трагу, дакле, може да се говори и о потреби за маркетингом због воjно-секторског перманентног подсјећања шире политичке и опште jавности на обjективно мањкаву опремљеност оружаних снага. Како у Хрватскоj, тако и у Србиjи. Неки други приступ односима дваjу земаља када jе ријеч о том питању, нпр. пацифистички, очигледно jош увијек ниjе дошао на ред.
– Из угла саме воjске логично jе онда да министри одбране упорно траже додатне финансиjе на разне начине, па и стварањем утиска о угрожености из смјера сусједне државе. Ипак, у потпуниjоj архитектури безбједности Републике Хрватске, дефинитивно jе важниjа чињеница да смо сада чланица НАТО. То jе овдје jаче него што би нам било и набављање нуклеарне бомбе, да мало искарикирам, каже Жунец.
Према његовим ријечима, данас су позициjе измијењене и на друге начине, у поређењу са онима коjе су биле на снази за вријеме разлаза Хрватске и Србиjе из заjедничке СФР Jугославиjе.
– Jасно jе да у овоj причи и воjна индустриjа налази своj тржишни интерес. Али, она jе некада такође била државна, као и у Аустроугарскоj, док jе у међувремену постала изразито приватна. Сада више не генерише вриједност у БДП, него вуче наплату из државног буџета, што не треба сметнути с ума – истакао је Жунец.
С друге стране, бивши политичар и дипломата Божо Ковачевић указуjе на глобални пораст издваjања за воjне потребе, чак и у протеклоj години економске кризе изазване пандемиjом вируса корона. Оваj предавач на Високоj школи међународних односа и дипломатиjе „Dag Hammarskjöld” у Загребу узрок томе налази првенствено у расту напетости између нпр. НАТО-а и Русиjе, или Америке и Кине:
– Имаjући то у виду, ово што се збива – и то како се тумачи – у наоружавању Хрватске и Србиjе, копиjа jе тих збивања у малом. Карикатурална копиjа, али свакако не израз реалних потреба у заштити од пријетњи. Усљед тога догађа се и тзв. безбједносна дилема. Свака страна користи свако наоружавање оне друге, као повод за наставак свог наоружавања. Хрватска притом jеднострано и уско тумачи обавезе према стандардима НАТО-а, иако би умјесто куповине застарјелих воjних авиона могла да улаже у модерне системе противваздушне одбране. С друге стране, Србиjа жели да буде вјерна своjоj традициjи балканске силе, успут кокетира са неким елементима политике несврстаности, али дугорочно ће ипак морати директниjе да се опредијели”, казао је Ковачевић за „DW”.
(Дојче веле)