Промоција прве књиге Улица слободе списатељице Тање Вујовић одржана је синоћ у организацији Народне библиотеке Будве у холу Академије знања. О књизи су говориле уредница мр Наталија Ђалетић и професорица Александрина Вујачић, а са ауторком је разговарала Станка Станојевић. Ово је прва промоција Тањине књиге која је објављена у оквиру издавачке куће Уроборос (Оуроборос) у Подгорици 2020. године.
Уредница мр Наталија Ђалетић говорећи о Улици слободе истакла је да је доминантни умјетбички поступак у овом роману „измишљање из искуства“ који је био и стваралачки принцип Ернеста Хемингвеја:
Овим поступком постављено је питање о двојном статусу умјетничке прозе, њеној укоријењености у пишчево животно искуство као одлучујућем формативном утицају, с једне, и њеној утемељености на миметичком представљању, с друге стране. Аутобиографија јесте темељ из којег настаје умјетничка проза али, истовремено, представља и фигуру читања за аутора који аутобиографске факте и чињенице обликује у нову, романескну стварност, претварајући аутобиографију у аутофикцију.
Ђалетић је истакла да је да је нарација дубоко и лирска те да „У покушају сагледавања и себе-исписивања у тоталитету сопства Тањина архиграфија се упушта у смјелу, поетичну, емотивну и промишљену рестаурацију малих, приватних свјетова, који су микрокосмоси догађаја, доживљаја, емоција, рефлексија, вибрантних одјека немира, страхова и издаја, пулсирања ероса, демонстрације пркоса…
Надаље говорећи о Улици слободе на фону постструктурализма, роману који отвара мотив постоперативног буђења, мр Наталија Ђалетић наглашава љековито дејство књижевности и закључује:
Језичким стилом, тоном, атмосфером, мисаоном и смисаоном лакоћом Тања Вујовић у свом првом роману показује и доказује творачку снагу свога бића које нама – читаоцима – доноси један лијеп, занимљив и љековит роман
Професорица подгоричке гимназије Александрина Вујачић као неко ко је био међу првим читаоцима током настајања Улице слободе истакла је да права улица Слободе ставила печат и на њен живот те да је, на себи својствен начин, обликовала судбине свих оних који су осамдесетих шетали подгоричким корзоом. А у међувремену све је постало другачије истиче професорица Вујачић:
У међувремену се све промијенило сем двије ствари: трећи перон на подгоричкој жељезничкој станици и даље је једнако прашњав, а данашње Сање, Тање и баба Марице живе исте немире које су у себи носиле и јунакиње Тањиних прича. Са једне стране, то су у својој бити универзални немири свих жена свих времена и свих меридијана. Са друге стране, невидљиви печат који на дну сваког немира остављају конкретна епоха и конкретна локација, чине сваки немир специфичним. Да није те разлике, не би било ни ове књиге.
Истичући значај осамдесетих, професорица Вујачић је казала да су оне најавиле раскид са старим начином живота, тада чувајући најбоље вриједности као што су „усмјереност човјека ка човјеку, потребу човјека да се даје без рачунице и скоро патолошку повезаност са оном каменом кућом у селу из које је већина нас стигла на студије.
