Пишем вам, подстакнута, размишљањем jедне моjе куме. Њу много волим и посебна jе на милион начина. Наше емоциjе су се на тако необичан начин и мjесто среле и ево траjу..и надам се jош дуго ће. И не мjеримо љубав и њену jачину броjем испиjених кафа или сусрета, некада jе само порука "мислим на тебе" довољна да знам да ми jе ту. Jа jе зовем моjе Сунце и моj спиритус мовенс. Онда када сам била и тужна и нерасположена, када бих клонула и била невесела, знала jе да ме подигне и каже "Аjмо". Разлика међу нама jе поприлична, у годинама, али у размишљањима и у емоциjама ниjе. Скоро jе идентична. То jе чини моjом млађом сестром, моjом мезимицом jер она учи мене а jа њу и тако растемо заjедно. Е сад, оно што ме подстакло на ово писање, рекох вам њено размишљање коjе ћу да подиjелим са вама. То jе оно, кад себе дате приjатељима у сваком смислу, емотивно, срчано, финансиjски, дате им своjе вриjеме, своjу емоциjу, емпатиjу, своjе све, а заузврат добиjете "шипак". И онда се запитате ко jе ту крив и зашто сте разочарани? Да ли су вас разочарали ти људи, коjе сте називали приjатељима, или сте превише очекивали, идеализовали, па су вас разочарала ваша сопствена очекивaња. Дешава ли вам се да некога превише уздигнете, да га дигнете у небеса, ставите му ореол, обоjите га у дугине боjе и..испостави се да сте толико били слиjепи да ни jедан офтамолог не би могао да вам одреди диоптриjу. Будете ли тада љути на њих или на себе? На себе, на себе. Знам. Што би моjа кумара рекла "реципроцитет", колико ти мени толико jа теби. Али како, кад неки имаjу мање а неки више срца. Како да од некога очекуjем оно што заправо нема? Како неки људи да ми приже пажњу, емоциjу, љубав, кад сам негдjе потпуно свjесна да jе немаjу,а jа упорно очекуjем. Па, ниjе до њих. До мене jе. Како jе лиjепо када те неко научи велику животну лекциjу за мале паре. Што би кумара рекла "како ме намагарчи". Али нема везе,нека jе, боље да jе он тебе, него да си ти другога. Jер људи даjу и пружаjу заиста само оно што имаjу. Кроз своjе очи гледаjу свиjет, зато су некима сви лажови, халапљивци и преваранти. Не схватаjући да пишући и говорећи тако о другима, пуно тога кажу и о себи. Но, данас jе све почело да бива модерно. Више ни олаjавање, оговарање, ниjе мерак поjединцима уз кафу и цигар. Ту имаш таj модерниjи начин уз скрин шат или "група без", е али jе мука ако се промаши група или се слика прослиjеди на више погрешних адреса. Е тад настаjе мука, бриши, пиши, стављаj стикере, држ не даj..некад да ниjе трагично било би смиjешно. И опет, што каже кумара цитираjући Шекспира "Срећан jе онаj ко научи подниjети оно што не може промиjенити". Па, тако и ми, не очекуjте да људи коjи касне дођу на вриjеме, да они коjи су шкрти зовну на пиће, они коjи лажу кажу вам истину у лице, они коjи су спори увиjек ћете их чекати и тако све редом.. Истина jе так, не очекуjте и не трошите се. Одредите таj мали и броj људи, какви год они били, од коjих нећете одустати, било да су спори, без енергиjе, троми, да их хвата свеjедноћа, понекад досадни, али су ваши и чине вас живим. Ето, како моjа кумара ниjе никада одустала од мене, на хиљаде пута…и опет истраjава, покреће ме и мотивише, критикуjе и хвали, али дозира, приjатељски и искрено..е то су вам људи од коjих не треба одустаjати и коjе треба љубоморно чувати.. Jе ли тако Jело, а кумара моj? Волите се, и волите друге и не очекуjте ништа..jер кад наjмање будете очекивали на челу вам може писати "магарац". Мислите о томе …