Како се некад будим уморна, као да су ми наjтежи окови на рукама и терети на леђима. Jедва отворим очи, лиjено се растежем, устаjем, умивам, а напољу нови дан. Глупача. Онда схватим колико сам срећна, што, кад сам већ овдjе и сада, што могу да искористим диван дан. Облачим наjљепшу блузу, стављам омиљени парфем, наочари и идем вани. Удишем. О, како jе лиjепо бити жив, здрав, срећан и своj..али то се не циjени. Одлучна да дан проведем у миру и складу са енергиjом, покварио ми jе прво комшиjа, затим тета из маркета, онда нервозни возач на магистрали, корисник на шалтеру.."па хеллоуу људи, полакоте". А онда jедна виjест, ружна, крик нечиjе душе, бол и плач..освиjесте да треба бити реалан, а не дрзак, треба бити смирен а не хистеричан, jер у пар тренутака, све се испретумба и више ништа ниjе исто. И дjеца су кaо луда, залиjепљени и заслиjепљени за своjе мобилне уређаjе.
Тристо пута кажем jедно те исто, замолим, али ништа. Они нити чуjу нити виде. Хипнотисани лошим садржаjима коjи им испира мозак. Постаjу тако "испрани и потрошени" и без икакве емоциjе. Саможивост цвjета, искреност умире, поштовање се гаси. "И ШТА ЋЕМО САД?" Ништа. Ако се не пробудимо, потрудимо, све ће пропасти. СВИJЕТ ће пропасти. До jуче корона, данас нуклерни рат, сjутра нови вирус..гдjе смо се погубили, па смо побркали све и не да нам се промиjенити. Нестало jе повjерења, оданости.. оне одлучности да некоме или нечему вjеруjемо. Нема надања, помиловања. Само би се сjекле главе, као на гиљотини. Без обjашњења, без помиловања. Пуни смо зла и нетрпељивости. Од оног лиjепог дана, са почетка приче, остао jе jош само мирис парфема, лаган. Принесем руку к носу и помиришем, благи цитрус и ванила, лимун..и већ сам на неком другом мjесту. Ведриjе. Неки таласи запљускуjу моjе обале, док jа размишљам о кокосу и плажи (жеље или снови, или jедноставно то much of Survivor ових дана). Ма баш ме брига, jесте треш, али ми се допада. Нас двиjе, сћућурене, гледамо и навиjамо. Одмара. Пуштам себе и хватам, како су ми приоритети другачиjи, имам милион мимоилажења у глави, одбоjности али нема мржње, нема нестрпљења. Све могу сад и одмах jер сам нормална, позитивна. Jер сам jа JА.
И опет се надам да ће све некако насложити како треба. Сви ћемо имати кућу, стан, башту, дjецу, кућног љубимца..школа ће поново почети да се циjени, дипломе, живjећемо пристоjно од поштеног рада, маjке ће да пеку хлеб и праве домаће пите и колаче, а мушкарци, мужеви и очеви биће поново главе породица. Дjеца ће бити срећна, играће се по ливади, брати цвиjеће и бити оно што треба да буду, безбрижна. И нека не знаjу да скуваjу себи и поспреме, нема везе, научиће, нека уживаjу сад и одмах..али са мање прстића на дисплеjу. Ово говорим само и искључиво због здравља. Ништа више. Хоћу да се врате женственост и секспил понови у моди.
Да мушкарац воли и штити жену, а она да jе дама, мека, мила и миришљава, коjа ће да рађа, ствара магиjу и ужива. Е то бих вољела..о томе маштам. И да скромност и румен у образе поновo буде ИН, да се подржавамо и волимо. Само љубав људи..само љубав..волите себе, све око вас..и волите да вас воле..и култура, да…будите културни и васпитани, образуjте се..читаjте..маштаjте.
