Почетак или испочетка. Једна ријеч а милион разлога за бригу и нервозу. Нешто нико не воли неке нове исте, а старе почетке. Кад испочетка покушавате нешто да схватите, да дате прилику, шансу, да кренете опет у нешто исто, а непознато. Неки почеци су мање тешки од неких других. Рецимо, много је тешко поново вјеровати људима. Јако је тешко стећи изгубљено повјерење, испуштену руку пријатеља или љубав партнера. Након неког тешког периода, тешко је вратити вољу, снагу, вјеру..али не треба одустајати. Никад не можемо знати, шта нас чека, иза овог новог почетка. Можда овог пута буде све другачије. Но, сломљена срца много дуже боле од сломљене кости, много више пече душа од дубоке ране и ја сам знала рећи "не повриједи ми душу, јер боли као највећа опекотина". Људи не мисле, не вагају, не схватају, да морају размишљати о томе шта раде, говоре и чине. Још ако иза себе имају породице, дјецу, тек онда морају бити опрезнији и пажљивији. Ријеч кад излети попут љутог, разјареног змаја, гађа, уједа и повређује, зато се "змај" мора држати везан и спутан, јер неко може да страда. Једино су људи, бића природе, која свјесно све уништавају, изнова и испочетка. Уништавају природу, животиње, људе, себе.. Ево и ратови, па зар се већ нисмо научили памети да је болест нешто са чим се тешко борити, али су ратови још тежи. Ту нема шанси и нема прилике, ни подигнута заставица не помаже, ту нема могућности да се ишта промијени, сувише брзо се све завршава, нема алтернативу. А опет могуће га је избјећи. И опет страдају недужни, плачу они који не требају, силом се растају они који се највише воле, јер се тамо, некоме "може" и јер је онај змај изашао из својих огадица. Нисмо ми јасни мени. Да, добро сте прочитали. Нимо ми јасни, људи. Јер као једини који имамо мозак, свијест, разум, савјест, ево што радимо и чиме се бавимо. Хладна зима натјера да се пас и мачка склупчају у куту хладне собе, и дишући једно другом у крзно, грију, и тако преживе. А ми и даље знамо само за хејт, мржњу, завист. Гдје је нестала подршка и љубав, тапшање по рамену и ријечи "можеш ти то, браво, идемо даље!", гдје смо нестали ми, људи. Да, то смо ми, он исти који за ради кратког хира, купујемо дјеци лава да се поигра, а онда кад лав крене да расте, јер је то нормално, ми га оставимо да угине, на милост и немилост природе, јер, више није мало и слатко младунче, већ опасност. Прелако одбацујемо ствари не размишљајући о последицама, не борећи се за њих. Не поправљамо ствари, јер је све тако јефтино постало, да је лакше купити него се "борити". Скоро сам посјетила једног обућара и рекла сам му, молим те да се потрудиш, много волим ове патике, јако су ми драге, на многа смо мјеста биле заједно, на многа се брда попеле, плаже, и некако их волим. И није тешко купити нове, али оне моје "старке" имају душу, имају "причу" имају тајне које нове немају. И зато се не одричем од њих, па макар их никад више и не обула. Можда ће Бока у њима, правити неке своје успомене и нек живе, бар још једно љето. Е тако треба и са људима...али нема људи..нешто се опасно десило, неки жесток квар и куршлус. Нисмо више исти. Хајдемо испочетка..нови почетак је једини спас...Воли вас ваша Биса.
