Како је лијепо моћи осјетити људе и њихов живот. Бити у прилици да помогнемо. Увијек је љепше даривати. Некако је то узвишен посебан процес, а својствен ријеткима. Ријетки су људи који сију доброту и који су мироточиви, златоусти. Који не суде на прву ријеч и код којих је "јутро паметније од ноћи". Волим да сам у друштву таквих. Њихова благост и смиреност и мене смирује. Спремни смо одмах на осуду. Ето, рецимо, једне реде, наручисмо приганице са сиром и медом. Љубазна тета рече, дођу порције по пет, шест комада. Ставивши на сто, сви добисмо по три мало веће. Бјеше и то доста, гладним очима, ал` језику не. Стадосмо одмах коментарисати "вала није у реду, ако рекоше по пет, шест, а нама донијеше по три веће". Опрасмо тету која их је спремала и онако не мислећи главом, замјерисмо. Кад не прође ни десетак минута, ето је ње пет са овалом мезе гратис и још једном туром приганица, рече "жао ми било да све изнесем, па кад видјех да сте при крају, ево их још, но нисам хтјела да се охладе". Лијепо ми било дошло да јој се извиним иако нисам јела, јер сам прва била та која је осудила. Дуго сам након тога мислила о томе. Чини ми се сву ноћ нисам заспала, прогањало ме то, што сам пустила лошу мисао да превлада мојим бићем, а зашто? Низашто. Нисам била ни љепша ни боља због тога. Срећа па још имам ту дозу људског у себи. Сјутрадан сам их частила кафом и дружбом. Са пар осмјеха и лијепом причом, покушала сам да се "искупим" иако жена ни о чему појма имала није. И тако, ко зна колико пута се огријешимо, а да не знамо праву истину. Штетна смо роба, са роком трајања. А онда неко каже да не воли животиње. Ми се и људима светимо преко њих. Кажу отровали малу магаренцад јер не воле власника. Неко мало срце је престало, ни криво ни дужно, да куца, јер је неко зао морао да се свети. У противном не желим да мислим да је неко тек тако и без ралога учинио нешто толико бездушно и подло. Ако смо ми једини који имамо свијест и разум, за чем ће нам кад смо такви. Смишљамо ратове, муку, чемер и раздор. Умјесто да осмислимо како да себе спашавамо. Природна селекција и за нас важи, јачи увијек опстају. А зар не би било лијепо да слабијем пружимо шансу, руку, лијепу ријеч или наду. Гдје ли смо залутали сваког дана се запитам, мислећи на оне фамозне приганице и на тету која је само хтјела да не буду хладне и тврде. Треба нас вратити на фабричка подешавања. Када смо сви били "табула раса" ниспрљани мислима и дјелима, од којих се можемо постидјети. Треба учити од дјеце, са колико лакоће превазилазе проблеме, опраштају и заборављају. Јер им је важнија срећа и игра, смијех и радост. Али не, ми морамо свјесно и све да покваримо. Увести правило "три пут мјери једном сијеци" или још боље три пут мјери ал` ни једном не реци. И онако људи увијек раде онако како желе, савјети су им увијек досадни и неради. Права је истина да треба да чувамо друге од себе. Да се не излијећемо и залијећемо. Треба заиста да будемо мироточиви и златоусти. Знам, тешко је, али су ме оне приганице са почетка приче, баш томе научиле. Да их бар пробах, него онако, напамет осудих, из досаде. Морамо се мијењати..то је једино правило и морамо се мијењати на боље. Ето, ни Биса није без мана, али је величина у томе исте уочити, прихватити и радити да се не понове…Мање осуде, мање прича и мање приганица за здравији и срећнији живот. Волите се ...И нека вас неко воли….Читамо се опет..
