Да ли сте свjесни да не морате познавати људе читав своj живот, да би сте им вjеровали или да би вам били приjатељи? Одавно jе прошло вриjеме да се сриjећемо у вртићу и траjе до гроба. Неке драге људе срешћете сасвим случаjно, негдjе, на неком мjесту и постаће вам тако ненадано дио живота. А са друге стране, неке људе, коjе сте вољели толико снажно, толико jако, грлили сте их свим своjим бићем, показали су своjе стране за коjе ниста ни знали да постоjе. Тачниjе то "нешто" jе циjело вриjеме било присутно, али ВИ сте, као и jа, били довољно слиjепи да тако нешто увидите. А онда иде болно триjежњење, гдjе таj "пиjаноме шамар" и не легне баш наjсjаjниjе, већ ухо звони по три дана и ствара ехо "будалицее, будалице, будалице". И како живjети ако нисмо искрени, како функционисати, како не давати себе у потпуности, већ бити увиjек на дистанци. Па, реците ми, какав jе то живот. Гдjе кад се сви завуку у своjе куће, поскидаjу своjе маске и сво лоше или добро тек тада изађе на површину. Приjе пар дана сам се тако "изненадила" и jа и по ко зна коjи пута сам се запитала "Бисо, колики мораш бити слиjепац да не препознаш неке ствари?" а онда и аутоодговор "ма, знала си ти то, сво вриjеме, али ниси хтjела да признаш, а то jе љепоjка, твоj проблем". И направићу jош хиљаде грешака, али ниjе ми жао праве људе и квалитетне, срешћу негдjе изненада и траjаћемо, или можда не. Прошле недjеље сам била први пут на родитељском у Гимназиjи, стариjоj кћерки. Увиjек волим да дођем раниjе, тако сам и сада, дошла прва, нашла кабинет и сjела. Специфичан мирис учионице, та свjетла када почиње да пада мрак, клупа, табла, паркет.. Гласови из ходника и на трен сам се вратила у вриjеме када сам jа била ђак. Сjећам се, маjка треба доћи на родитељском, посебна еуфориjа, шта ли ће разредна рећи, какви смо, оцjене.. Тада се сjећам да сам говорила "али маjко, кад моjа дjеца буду у Гимназиjи, jа ћу да заступам њихова права и да се борим за њих". Данас сам ту, сjедим у првоj клупи, гледам таблу, и чини ми се као да jе jуче све било док сам учила ту и проводила своjе наjљепше и наjбезбрижниjе дане. Тада су ти "проблеми" били наjвећи а данас схватам колико jе све то мало и ситно, да дjеца и не треба толико да се брину. У реду, знам, многи ћете ме сад прекорити, треба да се учи, буде васпитан, да се не праве проблеми, али треба имати и друштво, побjећи са часа, добити неоправдани, не играти некад физичко. Треба осjетити то "нешто" што значи бити Гимназиjалац, бити посебан, бити дио jедне посебне групе коjа се, вjеровали или не, разликуjе и препознаjе на улици. И док сjедим тако, схватам и како сам оматорила, еj, па jа има цуру, тинеjџер, дjевоjку, гимназиjалку..и полако схватам оне риjечи коjе су ми биле чудне " не видимо колико смо остарали, док нас дjеца не подсjете на то, колико су велики, како расту и постаjу људи" и истина..некако вриjеме лети, заиста.. и док су улазили родитељи, jа сам их посматрала, сви различити, напуни се учионица и ето, на трен опет смо били jедно велико одjељење, одjељење бумера што би млади рекли. Опет се на трен чуjе жамор, гласови људи, смиjех, све док опет разредна ниjе ушла, носивши дневник у рукама, погледала нас чувеним погледом преко наочара и рекла нам "добро вече". Тад наступа мир, тишина и сви смо били исти..лиjеп jе таj осjећаj и хвала Боки што ми jе омогућила да jош jедном осjетим таj немир и мир коjи само гимназиjске учионице носе са собом.
