Тешко сатње у сточарству / -Драган Стоајновић

Због скупе сточне хране сточари зарађују мање

Фармери су данас препуштени на милост и немилост накупцима. Стоку не могу да продају како хоће, а једино се јагњад откупљују у јесен кад треба за пензионере, а остало током године је од случаја до случаја - каже Река Личина, власник мале фарме коза.

Комбинација суше и високих температура у Црној Гори преполовила је приносе, а цијене сточне хране значајно су увећане, што се директно рефлектује на приносе и зараде сточара и пољопривредника.

Река Личина каже да је стање подједнако алармантно у свим гранама пољопривреде, козарству, сточарству, говедарству, јер је ова година била доста сушна.

- И цијене сијена су скоро дупло скупље, па је бала сијена преко три еура. Такође је поскупила и зрнаста храна, 30 до 40 одсто, ако не и више, што зависи од мјеста до мјеста, тако да су пољопривредни произвођачи доведени на руб пропасти. Мала пољопривредна газдинства су пред гашењем ако надлежно Министарство нешто не предузме и изађе у сусрет тим људима. Моја су размишљања да свакако треба да се нађе начина да им се помогне - каже Личина.

Он додаје да производи, сир, месо, кајмак, сурутка, већ годинама и да су цијене исте. Има десет и више година и да се цијена живе стоке није промјенила ни за један цент.

- Повећање цијена и трошкова пољопривредних произвођача ће нагло утицати на смањење броја сточног фонда. Зато апелујем на надлежне да размотре тренутну ситуацију, која није повољна, и виде на који начин да се помогне пољопривредним произвођачима односно сточарима - истиче Личина.

Како каже, Министарство пољопривреде мора да пружи већу потпору пољопривредним произвођачима, јер није исто узгајати овце у зетској равници и на Дурмитору, гдје зима траје 7-8 мјесеци.

- Не кажем ја да сточари у равничарском крају не треба да примају премије, већ да сви имају право на стимулацију, али треба наћи неки додатни стимуланс према сточарима који живе на сјеверу гдје зима траје дуже, и гдје је снијег до кољена цијеле зиме. Ако у Бару за 100 оваца треба 200 товара сијена, онај на Жабљаку треба да спреми 500 товара сијена - наглашава наш саговорник.

Премије треба да буду више од симболичне помоћи

Личина каже да сточари имају премије, али су симболичне, односно то имају већи произвођачи, јер је потребно да власник има већи број грла да би добио и већу премију.

- За уситњене произвођаче то је неких седам - осам еура по грлу. У окружењу, рецимо у Србији, колико сам чуо мада нисам провјеравао, тај износ је 60 еура по грлу по једној овци или кози, за ситна грла, а тек колика је премија за крупна грла. То су добри услови и на тај начин се подстиче и увећава сточни фонд, а људи имају рачуна да то раде. За 60 еура могу да обезбиједе доста хране за то грло, и да са тим износом премије кад купи довољно хране, а да им јаре остане чиста зарада. Е, то се већ исплати. На другој страни, ми за осам еура не можемо да купимо ни врећи жита по грлу - истиче он.

Личина истиче да још један проблем заслужује да буде актуелизован, а тиче се производње вуне и коже.

- Годинама је запостављен откуп вуне, најбољег природног изолатора, и годинама људи не знају шта ће са њом. Не могу је продати по било којој цијени, фактички је бацају и загађују околину, јер знамо да вуна тешко труне, а исти случај је и са кожом. Нема ни она никакву вриједност, а некад је имала. Знамо да су кожни производи попут ципела, каишева, увијек били веома скупи, или чак кожне ципеле које коштају 200 еура, можда чак и више. Некада је било неколико фабрика у Црној Гори које су производиле обућу од коже. У Беранама је радила кожара. Можда не би требало много улагања да се то поново покрене, и да се ти производи ту реализују. Тако би кожа добила материјалну вриједност, умјесто данас када нема никакву - каже Личина.

Овај пољопривредник сматра да је потребно хитно реаговати у том правцу, покренути, да се ти производи продају, јер би то би пуно значило за пољопривреднике.

- Примјера ради, онај ко има сто оваца и сто килограма вуне, мора негдје вуну да баци, Свједоци смо да она завршава у ријекама, бунарима и слично, и на тај начин се загађује наш животни простор. И тако се све то ради десетак и више година. Јагњеће месо већ десет година има исту цијену. Долази човјек у ситуацију да је на милост и немилост накупаца, и да не може производ да прода како хоће. Једино се јагњад откупљују у јесен кад треба за пензионере, а остало током године је од случаја до случаја - каже Личина и подсјећа да без јаког села нема ни јаке државе.