Проблем бацања хране је највећи током празничног периода, када многа домаћинства и угоститељски објекти купују додатну храну за Божић и друге прославе, тврди предсједница НВО Банка хране Марина Медојевић.
Како је казала, чак једна трећина укупне произведене хране се баци према подацима Уједињених нација, а ова бројка је итекако поражавајућа у односу на број људи који живе на рубу сиромаштва.
- У Црној Гори је слична ситуација, највише хране баци се у домаћинствима али није занемарљива количина бачене хране и у трговинама који храну на полицама држе до задњег дана истека рока трајања и не узимају у обзир раније донације; роба прије истека рока трајања је јефтинија али и даље доноси профит. Што се не прода, заврши у канти за смеће- истиче Медојевић.
Наводи и да се највише хране баци током организације разних великих догађаја, свадби, крштења и празника.
- Није мала количина бачене хране у ресторанима и хотелима која би могла да се донира угроженима. Kада би се храна боље распоредила односно ако би грађане, трговачка и хотелска предузећа потстакли на донације и помоћ сиромашнима, за шта могу послужити Социјалне продавнице за које се Банка хране бори скоро деценију, сиромашни би имали више помоћи а сви би захедно боље штитили живитну средину. Но постоји и даље препрека у нашем систему а ти је ПДВ на донирану храну , због чега је бројни трговци и произвођачи одлучију да храну баце јер је јефтиније. Црна Гора није учинила ништа по питању смањења бацања хране на чему Банка хране инсистира читаву деценију. То је један начин за умањење сиромаштва и смањење загађености природе - додаје Медојевић.
Она наглашава да је потребно законски регулисати, а онда увести систем по којем би храна безбједно и у исправном стању била прослеђена онима којима је потребна
- Велике количине хране преостане и она неријетко заврши на отпаду.Та храна би лако могла да оде сиромашнима, преко Народних кухиња, социјалнох продавница и организација која брину о социјално угроженима, када би постојао закон који то регулише и фирма која би се овим послом бавила. Њен задатак био би да провјери исправност вишка хране, да је запакује у адекватне посуде и прослиједи угроженима.Неисплативост, непостојање адекватног система који би омогућио угоститељима, трговциман и увозницима да предају отпад од хране , недостатак свијести о штетности ове врсте отпада су неки од разлога због којих се канта за смеће и даље чини као најбоље решење - наводи Медојевић.
Према њеним ријечима, све већи број држава законски обавезује трговине и угоститељске објекте да не бацају храну, већ да је донирају онима којима је потребна.
- У Црној Гори не постоји овакав закон. Бацање хране не значи само да је та храна бачена, бачени су и новац, вода, енергија, земљиште и транспорт. Бацање хране допринеси и климатским промјенама. Бачена храна често се отпрема на депоније, гдје се оставља да труне и производи метански гас. Kад би бачена храна била нека земља, био би то трећи највећи емитер гасова са ефектом стаклене баште после Америке и Kине. Дакле, имамо храну која би могла да нахрани гладне, а уместо тога је бацамо на депоније где трули и загађује животну средину. Француска је постала прва земља на свету која је обавезала супермаркете веће од 400 квадратних метара да потпишу уговоре о донацијама непродате хране са добротворним организацијама. Kод нас и даље све зависи од личне иницијативе и друштвене одговорности трговачких ланаца. Швеђани су веома еколошки оријентисани и само 1 одсто смећа се одлаже, а чак 52 одсто се користи за производњу енергије, а 47 одсто се рециклира. Штавише, компаније које производе енергију од отпада увозе отпад из околних земаља - закључује Медојевић.
