Извршни директор Црногорског комитета правника за заштиту људских права, Велија Мурић обратио се вршиоцу дужности врховног државног тужиоца Ивици Станковићу наводећи да полазећи од стратегије за истраживање ратних злочина, коју је, како тврди, Станковић "промотивно" у својстјву Врховног државног тужиоца донио и себи дао задатак да је надзире и спроводи, за протеклих шест година, испоставља се као и да је није било.
- Стратегија, можда лежи тамо у некој давношњој ладици, неотворена, неактуелизирана, можда трајно заборављена. За сво вријеме вашег тужитељствовања па сада и у в.д. статусу, освједочено није се керенуло ни од самог почетка или боље казано, у смислу дјелотворности и несумњиве обавезе, бар да јавност зна, ништа се није догодило. Није истражен случај пљеваљске Буковице и етничко расељавање муслимана – Бошњака, није истражен случај депортације и државно слање преко осамдесет Бошњака у сигурну смрт, отмица путника из воза са станице Штрпци, те коначно злочини над двадесет и два албанска цивила на простору Рожаја. Разумијесе, није да у тим случајевима нијесу вођени неки поступци али сложићемо се, скоро увијек, како се то огољено испоставило, ти поступци су имали неразумно лоше епилоге. Убијања пљеваљских Бошњака, кривично-правно сведена су на класична убиства а не на геноцидни наум што су она уистину и била. Убијања и расељавања читавог краја као уништавање народа на том простору, по дефиницији нијесу ништа друго но геноцид- наводи Мурић.
Истакао је да ако се све то дешавало на простору који није био захваћен ратом, била је и остала Станковићева институционална обавеза да та догађања истражи и да кривце или пак оне који су дозволили да се она несметано догађају, изведе пред лице правде.
- Исто тако, у случају депортације Бошњака са црногорског приморја, али несумњиво и смислено лошим оптужењем, дошло се до неразуно правно поражавајућег ефекта. У мјесто очекиване правде, затварањем случаја, практично избјегнуто је истраживање наручиоца или пак државне стратегије која је била владино-полијски основ за сатирање недужних људи, али само по мјери нације, имена и вјере. Исто тако, у случају отмице путника из воза са станице Штрпци, током бјелопољског судског процеса и актуелних процеса у Беогораду и Сарајеву, који су по вокацији и ако највише "ругање правди", ипак дошло се до несумњивог сазнања да је тај злочин изведен и плански креиран у кабинетима тадашњег државног, војног и полицијског естаблишмента. Очигледно и код таквог сазнања које прате недвосмислени аргументи и докази, даље се није отишло. Коначно, случај ратног злочина Каљудјерски лаз, за одговорног комантданта тадашње војне јединице остао је на нивоу извјесног инцидента или и поред ликвдације искључиво протјераних албанских цивила са Косова, као обачун са УЧК припадницима. За поменуту Стратегију истраживања злочина и вас господине Станковићу, испоставило се доношењем ослобадјајће пресуде у односу на "насумично" оптужене, случај је затворен. А шта се десило са војним тужилачко-истражним органима који су лешеве убијених цивила дозволили да се у циљу заташкавања злочина, депортују из ЦГ уа Косово гдје су сахрањени у инпровизованој групној гробници, тужилаштво никада није дало било какве одговоре- наводи Мурић.
