Партизани у околини Пријепоља 1943. г / ВИКИПЕДИЈА
30/04/2021 u 16:53 h
Živana JanjuševićŽivana Janjušević
StoryEditor

Директива не чује глас разума

Михаило Лалић у роману „Тамара” до краја разоткрива монструозну ситуацију „криваца” система
…Вукчић упита: „Нека ми сад неко објасни: зашто су се ту предали и командир и комесар, кад су знали да ће ту одмах бити стријељани?”
Тамара: „Надали су се да ће заштитити своје борце кад преузму кривицу на себе.”
Глас: „Па што се и Моко не предаде?”
Подругљив глас: „Ко би онда писао извјештај?”
Моко: „Остали борци одступили су у нереду. Газили су ријеку, сметове, преданили и ноћили у планини, на снијегу. Тамо су многима промрзле ноге, те су постали непокретни, међу њима и секретари Окружног комитета Кајо и Моко.”
Глас: „Али главе су изнијели.”
Подругљив глас: „И гузице.”
Моко: „Истог дана је у Урвиници заробљена Годачић Тамара, организациони секретар Мјесног комитета, која је изнијела бијелу мараму у знак предаје, премда је постојала могућност да то избјегне.”
Глас женски: „Ти јој, Моко, ископа гроб. Чиме те то наљутила?”
Тамара: „Свједоци ће рећи је ли било бијеле мараме, ја о томе не знам ништа. Сјећам се само снијега, бљеска – нијесам могла очи отворити, нити сам знала откуд пуца.”
Моко чита: „Код ње је нађено нешто партизанског материјала: саслушања извјесних другова и неке партијске директиве и друго – мада је било увече речено о нападу и наложено да материјал склони или уништи, а нађено је код ње и нешто партијског новца.”
Глас: „Нашли људи на кога ће свалити кривицу. Још не кажу да је била заврбована, али причекај – има времена.”
Моко: „Сад се поменута другарица налази у штабу четника у Заостру гдје је, изгледа, приморавају да одаје партијске и војне тајне. Како се држи није нам познато, али претпостављамо да се не држи добро.”
Милка: „По чему си то претпоставио, Моко?”
Моко: „Стизала су обавјештења.”
Милка: „Зар понекад нијеси сумњао да су то четничка обавјештења?”
Моко: „Сумњао сам да их има.”
Милка: „Али никад нијеси сумњао кад је нешто зло за Тамару... Чиме те то огорчила, осветниче? Је ли само зато што је боље но ти виђела шта нам се спрема?”
Тамара: „У вези с оптужбом да сам предала некакав партијски материјал и партијски новац, треба испитати као свједока Зоровић Станију. У вези с мојим држањем у затвору позивам се на свједоке Вешовић Милку, Пешић Влајка, Медовић Милисава, Милић Рада, Муковић Вука, Пековића и Перуничића.”
Вукчић упита: „Да не буде много свједока?”
„Могло би их бити више”, рече Тамара. „Ако приликом изјава буду поменута нова имена, покушаћемо да их нађемо. Више очију више види и запамти.”

************
…Овдје је Моко малоприје прочитао да је Тамари ’било наложено’ што ће рећи наређено да уништи сав партијски материјал који је код ње. Мени је то невјероватно. Ако су мислили да смо толико угрожени – што нијесу нешто више учинили не само за материјал, но и за људе, па богами и за себе?... Што су онда допустили да два члана Окружног комитета дочекају напад под поњавом? Да сам знао да је тако, зар бих ја послије састанка пошао преко ријеке, на спавање?... Пошао сам, скинуо обућу, испружио се да одспавам до пред зору, али одједном видјех: нема ништа од спавања!... Онај њен глас на прецмиљке, с хистеричним прелазима: ’Смијемо ли рискирати да заноћимо на дну рупе?... Смијемо ли осудити ове момке да изгину?... Проклеће нас њихове мајке што смо их довели у тај шкрипац у којем не могу да се бране...’ и све тако. То ми се било усјекло у мозак; пили га, пили као тестера...
Онда почех да питам себе: Смијеш ли ти, Томашу Радача, рискирати животима синоваца, сестрића, кумова, ујаковог сина јединца и другова и комшија другобратственика који су ти повјерени – теби лично повјерени, а не нејасном комунизму с којим они немају никакве друге везе осим тебе?...
Пет минута, десет минута, пола сата и сат ми прође, а то ме не пусти. Преврћем се и сам са собом разговарам. Ако изведем то моје људство, а не дође до напада – сјутра ће ме Кајо и Моко прогласити за дезертера и разбијача, фракционаша, испљуваће ме и стријељати онђе крај гробља и објавити у Саопштењима Врховног штаба... Али ако дође до напада, па ми погине пола људства – онда треба да се убијем својом руком, а њима то неће помоћи... Устао сам, пробудио људе и пошао на челу колоне: ако дође до саслушавања, да се немам чиме бранити. Попели смо се на Погледало сат прије свитања и напада. Од мојих људи не би мртвих ни рањених, ни промрзлих, и многи су ми послије рекли да сам правилно поступио. Сад гледајте: коме припада заслуга за то – Тамари ил’ мени?”…
(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Izdvojeno

<p>Монголска опсада Рјазања описана у аналима</p>

A.В. Гудз – Марков: Разарајући напади Монгола на Русију 1: Упади Монгола на Рjазанску териториjу Током упада на просторе Русиjе Монголи су разарали све пред собом, вршили покољ недужног становништва, од стараца до новорођенчади, рушили и палили цркве, манастире и куће недужног становништва, пљачкали и отимали све што им jе дошло до руке и односили са собом

20. jul 2021 18:47