Зар може бити двоумљења у томе да су управо промjена климе и биљног свиjета показали своj утицаj на циjели ток развитка маjмуна из давних времена, коjи су постепено постаjали типичне животиње коjе живе на дрвећу или, другачиjе речено, коjи су постали четвороруке животиње од четвороножаца. У сваком случаjу, маjмуни, коjи су живjели на дрвећу, у Европи су се поjавили тек краjем олигоцена. Тек касниjе, а управо краjем миоцена и у плиоцену, ти маjмуни су стигли до Азиjе, а у Африци су се поjавили тек у плеистоцену.
Поjава човjеколиких маjмуна такође се односи управо на период миоцена. До сада jе познато само шест врста фосилних остатака човjеколиких маjмуна и сви су они пронађени искључиво само на Евро-Азиjском континенту. Веома jе важно обратити пажњу на то, да у Сjеверноj Америци, очигледно, ниjе никад било човjеколиких маjмуна, барем до сада ниjе нађен ниjедан остатак човjеколиког маjмуна у Америци, иако у палеонтолошком односу Сjеверна Америка ниjе мање истраживана, него Европа.
По своjоj грађи ти прастари човjеколики маjмуни су се много разликовали од данашњих. Они су били мањи растом, а предњи удови су им били краћи у односу на задње, него код данашњих човjеколиких маjмуна. Оваj однос удова више личи на грађу удова код човjека, него кад су у питању орангутани, гибони, гориле и шимпанзе. Доња вилица код њих ниjе била тако добро развиjена као код данашњих човjеколиких маjмуна, већ су им чељусти биле уске и дугачке, тако да jе простор за смjештаj jезика, толико важног за развиjање говора, био веома мали.
Ако од свих шест засад нама познатих фосилних остатака човjеколиких маjмуна, не можемо ниjедан од њих да поуздано признамо заjедничким праоцем и човjека и садашњих човjеколиких маjмуна, онда управо они, ипак, по наjбитниjим и наjкарактеристичнијим цртама своjе грађе, престављаjу такве маjмуне, коjи су живjели на дрвећу, из коjих су се, у разним условима, могли да развиjу, са jедне стране, одлично прилагођени животу на дрвећу данашњи човjеколики маjмуни, са друге стране, прилагођени кретању по чврстоj земљи двоногих човjекових предака.
Дуго времена су домовину човjеколиких маjмуна тражили на jугу, управо тамо гдjе они сада живе. Чарлс Дарвин jе претпостављао да jе домовина човjека била у Африци, гдjе и данас живе гориле и наjближа човjеку врста маjмуна – шимпанзе.
Касниjе, кад jе 1894. године г. Дубуа пронашао остатке чувеног питекантропа на острву Jави, коjега jе он погрешно назвао човjеком-маjмуном, тj. заjедничким претком човjека и данашњег човjеколиког маjмуна, почели су да указуjу на Зондски архипелаг као на човjекову домовину, тим више што и данас тамо живе гибони и орангутани.
Други научници су тражили домовину човjека тамо гдjе и сада живе ниже расе људи, и скретали пажњу, jедни на Зондска острва и Цеjлон, други на Аустралиjу. Међутим, свака од тих хипотеза jе била заснована на несигурним претпоставкама о блискости мjеста живљења нижих врста човjека у односу на првобитну домовину човjека. Те хипотезе су наилазиле на несавладиве препреке при покушаjу да их развиjу и са њима обjасне расељавање човjеколиких маjмуна и људи по циjелоj планети. Само jедна хипотеза о пориjеклу човjеколиких маjмуна и човjека са сjевера уклања те препреке и пружа задовољаваjући одговор и обjашњења скоро на сва питања географског распростирања бића, коjа су слична човjеку.
Jа ћу да дозволим себи да наведем само неколико поставки, коjе разjашњаваjу али не доказуjу суштину хипотезе (jа бих више волио рећи – теориjе) о пориjеклу човjечанства са сjевера.
Сви остаци човjеколиких маjмуна (постоjи само jедан изузетак) ниjесу пронађени на jугу, већ у Европи, што се тешко може обjаснити само случаjношћу или више детаљним истраживањем европског континента. Очигледно, средином терциjера су човjеколика бића живjела само на далеком сjеверу.
Превео са руског и приредио:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
(Наставиће се)