Колико је лако донијети пресуду... / Слободни извори
27/04/2021 u 22:21 h
Živana JanjuševićŽivana Janjušević
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
StoryEditor

Издаја – за једне ругло, за друге сналажљивост

Михаило Лалић у роману „Тамара” до краја разоткрива монструозну ситуацију „криваца” система
…„Ево, ово је та судница”, рече она. „И затвор је и судница у исто вријеме. И све живо у тој баксузној тамници-судници – не само људи, него пси и коњи, овце, вране, врапци ако већ нијесу поцркали од хладноће и од глади – сви смо ми били оптужени без обзира на то јесмо ли прави или криви. Са сваког од оних бедема одозго гледа нас неки мргодан судија с бљештавом ћелом ил’ сиједом гривом у облацима. Суде нам од јутра до вечери, али прије но су пресуду донијели – стигну три-четири ислужена бомбардера од Подгорице: да пресуде буду извршене прије но што су изречене. Гађају куће и торине, разагнају овце, растуре гробове, натјерају људе у пећине, избаце ребра, голенице и лобање покојника, побију краве и кобиле, прекину мостић на ријеци, запале амбаре ионако празне, побуне сељаке, покрену њихове нарогушене делегате да преклињу чланове штаба да им се најзад очисте из села или ће народ бити приморан да их истјера угарцима као курјаке и натамнике... Ето, зар и то није судница” – упита она. „За многе је била посљедња.”
Вукчић је ћутао неко вријеме. Најзад рече: „Мени то више личи на некакав герилски штаб.”
„Штаб је био, и баш герилски”, рече Тамара. „Уз њега се прислонила два комитета, Окружни и Мјесни, и одборници народне власти прогнани из својих мјеста – ту им је суђено и пресуђено, и казне су извршене без милости.”
„Ја у форумима нијесам био”, рече Вукчић. „Некако ми се прошло без тога. Ни у штабове ме нијесу пуштали – видјели су да војник нијесам и да никад нећу бити. Појма немам о томе шта су и како су они ствари решавали, ни њихов однос с комитетима, ко је старији а ко млађи. Како неко, ко околности не познаје, може да суди о стварима и лицима с различитим специјалностима?...”
Тамара је већ имала спреман одговор; „Како си судио лоповима, и ако лопов нијеси био? И судио си варалицама, а њихове специјалитете нијеси знао... Врдаш, врдаш, извлачиш се, хтио би да се измигољиш да се неком не замјериш – то ти је циљ. Али гледај: ти би се жив искидао, кајући се, кад бих ту ствар предала другоме. Зато онда – те списе дај на свјетлост дана. И свједоци да се позову, да потврде или демантују оно што су казали.”
„Остала си она иста Тамара, Тамна, тврдоглавка, самовољка као што си некад била”, рече Вукчић. „Честитам себи: имао сам више среће но памети што се тобом не ожених.”
„За ту срећу захвали мени. Скањивао си се, мало је фалило па да клекнеш на кољена молећи милост. Да се нијесам сажалила и дигла нос, ти би баш клекнуо и понизио се.”
„Сажали се још једанпут”, замоли Вукчић, чак се и поклони, „повјери посао и свједоке неком другом. Доста ми је свега тога, уморан сам, дријема ми се, сваки час ме сан прекида и неке блесаве халуцинације – вријеме је да се одморим и заборавим.”
*************
Ћутао је, замишљајући скуп свједока у клупама за публику. Вријеме је и њих рушило, мора да су сиједи сви осим оних што су ћелави – многи се неће препознати. Без зуба су, кратковиди, наглуви и обољели. Срећнији су одавно помрли, они се неће одазвати. Зашто да се одазову на позив те тврдоглаве сујетне жене, коју су можда и заборавили?
„И све ћеш нас окупити”, упита Вукчић, „само због твог таштог частољубља, само да би спрала љагу?”
„То није само”, рече Тамара. „То за мене значи много и све.”
„Некад било, данас ништа”, рече Вукчић мрзовољно.
„Предрасуда. Празновјерица као друге. У вријеме релативитета и љага је релативна, и брука је двосмислена, а издаја – за једне ругло, а за друге сналажљивост. Ни име више не значи ништа. Данас Тамара има више него икад. Више нијесу егзотичне, романтичне, изузетне, ништа од тога: продају цвијеће, продају шибице, или новине, или шеткају мамећи госте пред сумњивим локалима – ето куд је напредовало човјечанство... Хоћу да кажем, управо да питам: поред овог приватног циља, имаш ли неки општији, шири, којим би могла да оправдаш призивање толиких свједока?”
„Имам циљ шири, генерацијски”, рече Тамара. „Тиче се свих нас који смо рођени у оне двије деценије око првог остварења велике људске утопије. Нас је историја осудила у име неке њене логике – вјечне вртње и сумњиве равнотеже. Овим процесом, као и другима, могло би се показати да је била кривља но ми.”…
(Наставиће се)
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community

Izdvojeno

<p>Монголска опсада Рјазања описана у аналима</p>

A.В. Гудз – Марков: Разарајући напади Монгола на Русију 1: Упади Монгола на Рjазанску териториjу Током упада на просторе Русиjе Монголи су разарали све пред собом, вршили покољ недужног становништва, од стараца до новорођенчади, рушили и палили цркве, манастире и куће недужног становништва, пљачкали и отимали све што им jе дошло до руке и односили са собом

19. septembar 2021 18:03