Италијански фашистички транзитни логор Фозоли (фото: The Times of Israel) / Фото: THE TIMES OF ISRAEL
26/04/2021 u 13:44 h
Živana JanjuševićŽivana Janjušević
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
StoryEditor

Сјећаш ли се мене, ја сам Тамара

Михаило Лалић у роману до краја разоткрива монструозну ситуацију „криваца” система, један кафкијански процес у којем невини страдају без кривице
Не сјећа се шта га је навело да се нађе на несрећној „црној” клупи, тврђој од других, али баш на њој га је сан ухватио и дуго потрајао. Кораке низ ходник није чуо, ни да се врата отварају, ни да се неко приближава, стоји над њим и гледа га. Тргао се тек кад је Тамара упитала: „Ђурашу Вукчићу, што си ти ту?”
Он видје гдје је и снађе се да се нашали: „Чекам да ми прочитају колико и зашто.”
„Ха, шалиш се”, рече она. „Теби нема шта да се чита, ако нијеси сам написао да се поиграш сам са собом.”
„Не играм се”, рече Ђураш и протресе руком сиједу косу. „Није игра то што покушавам да се уживим у улогу неког од оних којима сам судио. Није то шала но се питам с каквим сам правом мучио људе и кад нијесам познавао невоље и јаде који су их наводили да се огријеше о законе. И питам се: да сам се нашао у њиховој кожи – је ли баш сигурно да бих се држао поштеније него они.”
„Узмучила те самокритика”, рече она.
„Не знам гдје сам прочитао: пита се неко како може бити слободан човјек, створење које мора да се храни двапут, или чак и трипут дневно?... Тако се и ја овдје питам: како може бити поштен човјек који живи у ери ратова и револуција, кад сви лажу, прикрадају се и мучке се наоружавају?...”

**********
…„Ко би ту могао поштен и исправан да остане?”, упита поново. „Ни Робинсон на острву, ни чобанин у планини – нашли би га. Не ни света Петка на иконостасу – но или би је силовали, или је нагнали да свједочи за криву страну. Па и да сам поштен остао, као што сам се заиста трудио, зар то поштење не би било изманеврисана повластица, привилегија изабраног за коју кад-тад мора да се плати?”
„Судија Вукчићу”, рече Тамара, „ако тако наставимо анализу, и да сваку длаку цијепамо начетворо – жалопојци нема краја, а ја сам ту дошла послом и вријеме ми је ограничено.”
Он се осјети као да је читао причу, па се одједном суочио с јунаком из ње. Једва се снађе да упита: „Каквим послом?”
„Ја сам Тамара”, рече она. „Значи ли то за тебе нешто?”
Значило је некад много, али он се не пожури да то призна. Дуго искуство испитивачко навикло га је да причека у засједи наводећи супротну страну да покаже карте. Најзад рече: „То ми је име однекуд познато, тумацка ми се по сјећању, али ако ми не помогнеш да се снађем, помислићу да си негдје са Кавказа...”
„Није без везе”, рече Тамара. „Отац ми је био романтичар. Оставио ми је рукописну антологију поезије, у њој више Љермонтова но Пушкина или Бајрона. Али, у ствари, ја сам Тамара за коју си се интересовао и распитивао гдје је нестала.”
Он је упита откуд то зна, она се осмјехну и прећута.
Њен осмијех натјера га да с језом затвори очи: показало се оно о чему су говорили они што су је срели у Дрвару, кад је изашла из логора: зуби су јој расклимани од логорске авитаминозе...

**********
...Најзад рече:
„Касно сам почео. Заузет сам био другим. Имало се пуно посла – ратни злочинци и остало. Надао сам се да су твој проблем други преузели, који су имали прече право. Но кад сам видио да сам закаснио, то ме ухватило као лудило: како, кад, гдје, шта се догодило с том дјевојком, гдје је нестала, како је нестала!...”
„Који ју је ђаво однио?”, додаде она. „И шта си нашао?”
„Нашао сам пресуду италијанског војног суда са Цетиња, којом те шаљу на издржавање казне у Италију. Затим и извјештај Окружног комитета, секретара Каја и Мока, упућен Покрајинском.”
„Окривили су ме за издају”, рече она.
„Па није баш за издају, за слабо држање и тако даље. И онда ме изненадило казивање неких дјевојака из затвора у Колашину, па из затвора у Подгорици, из Богдановог краја на Цетињу.”
Она упита: „Говоре ли о бојкоту?”
„Има и о томе.”
„И сви се слажу?”
„Не слажу се. Не могу никако да опросте некој Кини, старешини собе, како је тврдо спроводила директиву.”
Она га упита је ли се на томе завршило истраживање у које се упустио.
Привремено се завршило. Можда би на томе и остало, али онда су се појавиле комунисткиње из Словеније, жене истакнутих функционера: хвале Тамару Црногорку с којом су биле у логору у Италији: створила је организацију, успоставила везе с градом, подстакла отпор, дала иницијативу, наду, перспективу...
(Наставиће се)
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community

Izdvojeno

<p>Монголска опсада Рјазања описана у аналима</p>

A.В. Гудз – Марков: Разарајући напади Монгола на Русију 1: Упади Монгола на Рjазанску териториjу Током упада на просторе Русиjе Монголи су разарали све пред собом, вршили покољ недужног становништва, од стараца до новорођенчади, рушили и палили цркве, манастире и куће недужног становништва, пљачкали и отимали све што им jе дошло до руке и односили са собом

18. septembar 2021 14:11