Ако изузмемо Египат, коjи jе увршћен међу сjеверноафричке државе, jедине блискоисточне земље с обимниjом кинематографиjом jесу Иран и Израел. Осамдесетих прошлог виjека jе, међутим, и неколико арапских земаља дало занимљив допринос свjетском филму.
Из Либана (4,8 милиона становника), коjи jе некада имао наjбоље студиjе и лабораториjе у арапском свиjету и гдjе се, упркос двадесетогодишњем грађанском рату, и даље снимаjу филмови. Послиjератни период обељежили су снажан покрет индустриjске обнове и броjни награђени филмови као, на примjер, "Histoire d'un retour" (Жан Клод Кодси, 1994), "Le cerf-volant "(Ранда Чахал Сабаг, 2003), "Caramel" (Надине Лабаки, 2006), "A Lost Man" (Даниjеле Арби, 2007) и "Rsasa Taysheh" (Жорж Хашем, 2010). Од раних 2000. Либан jе домаћин Беjрутског међународног филмског фестивала.
У Сириjи (22 милиона становника), чиjу jе кинематографиjу финансирала Национална филмска организациjа (НФО), снимљени су филмови "Ahlam al madina" (Мохамед Малас, 1984) и "Al-Kombars" (Набил Малех, 1992) и продуцирано у просjеку два филма годишње, све до грађанског рата коjи jе 2011. разорио индустриjу.
Либиjа (6,2 милиона становника) изњедрила jе "Alshazhia" (Мохамед Абдул Салам, 1987), а Судан (30,1 милион становника) "Tajouj" (Гадала Губара, 1977) и "Deim dar el-naemi" (Корнелиjа Шледе, 1986).
У Ираку (36 милиона становника) производња филмова започета jе 1945. године. Домаћа кинематографиjа налази се под контролом Опште организациjе за филм и позориште партиjе Батист. Први епски филм у Ираку "Al-Qadisiyya" снимљен jе 1982, с буџетом од петнаест милиона долара и у режиjи Египћанина Салаха Абу Сеифа. Окосницу чини историjски догађаj из 636. године, кад су броjчано мање арапске снаге успjеле да сприjече инвазиjу воjске невjерника. Као и већина ирачких филмова снимљених током крвавог рата са Ираном од 1980. до 1988. (нпр., "Al mas a la al kubra", Мохамеда Шукриjа Џамила, 1983; "Al asheke", Мохамеда Мумира Фанариjа, 1986, и "Al hudud al multahiba", Сахиба Хадада,1986), и оваj нагиње ка милитантном национализму. Послиjе Заливског рата 1991, ирачка кинематографиjа привремено jе престала да функционише и од тада ниjе имала производа за извоз. Ништа боља ситуациjа ниjе ни послиjе америчке окупациjе 2003–2012. године.
МН: Кинематографија Ирана
Од поjаве звука па све до револуциjе из 1979, медиjима у Ирану (78,2 милиона становника), попут оних у Латинскоj Америци, доминирале су Сjедињене Државе, и то посредством моћног лобиjа Савеза за извоз играних филмова и, након 1960, преко Савеза за извоз телевизиjског програма. Самим тим, домаћа филмска индустриjа у Ирану развиjала се у ескапистичком маниру, ориjентисана на Америку. Иран jе од 1931. до револуциjе произвео више од хиљаду сто играних филмова. Између 1966. и 1976. створен jе прогресиван национални филмски покрет у оквиру коjег су прве игране филмове снимили редитељи школовани у иностранству, попут Фереjдуна Рахнема, Давуда Молапура и Масуда Кимиjаиjа. Уз подршку Министарства за умjетност и културу, установљено jе неколико филмских фестивала – од коjих jе наjзначаjниjи Међународни фестивал у Техерану, основан 1972. године – на коjима су се приказивали нови филмови. Инициjалну капислу иранског новог таласа или нове кинематографиjе (синема мотефавет) представљао jе други играни филм Дариjуша Мерџуиjа (р. 1939) "Gaav" (1969). Приказивање те сурово реалистичне приповиjести о сеоском животу, снимљене према краткоj причи љевичарског књижевника Голам-Хосеина Саедиjа, у Ирану jе било забрањено више од годину дана, али jе зато филм награђен на фестивалима у Чикагу и Венециjи 1971. године.
Пише:
ДР РАДОСЛАВ Т. СТАНИШИЋ
(Наставиће се)
