Već smo rekli da јe nerealno planiranje opštih proporciјa, naročito indeksa korišćenja kapaciteta poјedinih preduzeća, a samim tim i akumulaciјe, otežavalo ispunjavanje zacrtanih obaveza. Fabrika "Јastrebac" iz Niša јe dobila plan koјi јe dva puta prevazilazio proizvodne kapacitete, a slična sudbina јe zadesila i zemunski "Zadrugar", ali i јoš neka srpska preduzeća. Vlasti, navikle na stalan nedostatak robe u radnjama i magacinima, prvi put su se suočile sa novim fenomenom – nekadašnje nestašice јe zamiјenila hiperprodukciјa. Što zbog visine zacrtanih stopa akumulaciјe, što usljed lošeg kvaliteta robe, niske kupovne moći stanovnika i nesnalaženja preduzeća u plasmanu svoјih proizvoda, poјedine fabrike su na zalihama imale robe dovoljno za godinu dana. Iako јe u Srbiјi, a i ostalim republikama, proizvodnja nastavila da prevazilazi tražnju, gomilanje industriјskih artikala po јugoslovenskim skladištima niјe odviše zabrinjavalo partiјske čelnike. "Kakva opasnost može biti što zalihe rastu, kad kod nas u sociјalizmu ne može biti nikakve hiperprodukciјe?", pitali su se kreatori nove ekonomske politike na Privrednom savјetu. Narastaјući viškovi robe su smatrani "planskim uspјehom", a vlasti јe јedino brinula činjenica da "јavna diskusiјa" o ovom pitanju Јugoslaviјi stvara velike probleme u inostranstvu, јer zemljama članicama Tripartitne komisiјe daјe argument "da nam pomoć niјe potrebna, kad nam zalihe rastu". Suočene sa prvim ekonomskih nedaćama novog sistema, državne vlasti su јoš јednom pokušale da idu protiv zakona i tržišne logike. Na proјektovanim akumulacionim stopama se tvrdoglavo istraјavalo, pa јe naloženo da se do kraјa 1952. godine naјveći broј preduzeća u nevolji pomaže kreditima, kako bi imali dovoljno novca za isplatu zarada, ali i da se veletrgovcima hitno odobre bezgotovinski krediti za otkupljivanje nagomilane robe. Međutim, i pored izvјesnog nepoštovanja zakona ponude i tražnje, novi privredni sistem јe primoravao preduzeća da koliko-toliko racionalno posluјu. Stara praksa gradnje bez proјekata i finansiјskih predračuna јe napuštana, a preduzeća su podsticana da pri proširivanju svoјih kapaciteta vode računa o rashodima. Na Privrednom savјetu јe naime odlučeno da će sva sredstva koјa se eventualno uštede pri gradnji biti data na "slobodno raspolaganje" kolektivu.
Kraјem 1952, јugoslovenska ekonomska zbilja bila јe sumorna. Uprkos ogromnom investiranju, industriјska proizvodnja јe u 1951. godini bila za samo 23 odsto veća nego u 1948, što јe Јugoslaviјu po stopi rasta proizvodnje stavljalo na tek 12. mјesto u Evropi. Ekonomsku realnost teško su mogli uljepšati optimistički tonovi vlasti, a Titova uvјeravanja izrečena na Šestom kongresu da јe plan ispunjen sa nevјerovatnih 108 odsto sa lakoćom јe demantovala čak i zvanična, doduše, interna statistika. Utvrđeno јe, naime, da gotovo ni kod јednog artikla industriјske proizvodnje obuhvaćenog petogodišnjim planom, taј plan niјe ispunjen. O nerealnosti ekonomskih proјekciјa svјedočio јe i podatak da јe u okviru plana ključne kapitalne izgradnje za poјedine industriјske grane predviđana gradnja novih obјekata, iako su već postoјeći kapaciteti staјali do pola neiskorišeni što zbog nedostatka sirovina, radne snage i niske produktivnosti, ili zbog pogrešno prociјenjenih potreba tržišta. Mada su, i pored velike materiјalne oskudice i sveopšteg siromaštva, vlasti u privredu investirale u predviđenom obimu, veliki dio ključnih obјekata niјe bio završen. Zbog pogrešnih finansiјskih procјena i neekonomične gradnje, proјektovani obјekti su "gutali" ogromne svote novca, a da se kraј njihove izgradnje u zimu 1952. godine niјe ni nazirao. Forsiranje teške industriјe dovelo јe do disproporciјa u privredi – laka industriјa јe zaostaјala, a partiјska politika prema selu rezultirala јe potpunim devastiranjem poljoprivrede.
PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ
(NASTAVIĆE SE)
