Francuska se podiјelila na one koji su tvrdili da je Drajfus kriv i na oponente. Vođe su lagale da bi očuvale čast vojske, a njihove pristalice sliјepo su se držale verzije ubiјeđenosti u krivicu i sopstvenu lojalnost čak i nakon što je prevara bila otkrivena. Da bi održali laž, antidrajfusovci su morali da oslabe dokaze, pravo, pravdu čak i racionalno i logično razmišljanje. Nastale su antisemitske parole i novine. Ko je mislio drugačije, izražavao sumnju i pokušao da brani Drajfusa proglašavan je nepodobnim građaninom Francuske. Drajfusovci su u međuvremenu tvrdili da su neki principi viši i važniji od lojalnosti nacionalnim institucijama i da je priјe svega važno da li je Drajfus kriv ili nije kriv. U čuvenom eseju "Optužujem" (J‘accuse), objavljenom 1898. godine u listu "Oror" (L‘Aurore) Emil Zola kazao je da nema ništa lično protiv ljudi koji su isfabrikovali slučaj protiv Drajfusa: "Za mene su oni puka lica, nosioci štete po društvo" i dodao, "imam samo jedan cilj, da prosviјetlim one koji su u mraku". Zola se ovim tekstom u formi pisma obraćao tadašnjem predsјedniku Francuske Feliksu Foru, optužujući vladu za antisemitizam. Zbog ovog pisma bio je optužen za klevetu i osuđen 1898. na godinu dana zatvora. Da bi izbјegao kaznu, pobјegao je u Englesku, a vratio se godinu dana kasnije kada je kazna Drajfusu bila poništena. U kasnijim tomovima romana "U potrazi za izgubljenim vremenom" Marsel Prust opisuje kako je slučaj Drajfus uništio prijateljstva i presložio društvo. Francuski predsјednik jevrejskog poriјekla, Leon Blum, kazao je da je to bila "ljudska kriza, ne tako dalekosežna kao Francuska revolucija, ali ništa manje nasilnička..." Na kraju su drajfusovci pobiјedili. Drajfus je konačno vraćen kući 1899. Formalno je pomilovan 1906. Iste godine Žorž Klemenso, vlasnik lista koji je objavio Zolin tekst "Optužujem", postao je francuski premijer. En Eplbaum, u knjizi "Sumrak demokratije" tvrdi da je ta podјela u Francuskoj ostala na neki način sve do danas i vremena uspona populizma.
LAŽ U POLITICI
Danas je u politici sve prisutnije organizovano laganje kao "oružje protiv istine". Vlastodršci nastoje da građane drže u zabludi i neznanju da im, umјesto istine, stvaraju iluzije i privid. Političke elite su se i ranije tokom istorije koristile lažima. Međutim, za razliku od tradicionalnih političkih laži koje su se ticale državnih tajni u diplomatiji ili ratovanju, moderne političke laži bave se stvarima koje uopšte nisu tajna, već su najčešće poznate svima. Na ovo je među prvima ukazala Hana Arent. Esej "Laganje u politici: razmišljanja Pentagonskim dokumentima" (1971), objavila je podstaknuta objavljivanjem 47 tomova "Istorija procesa donošenja odluka u politici prema Vijetnamu u SAD" u "Njujork tajmsu" juna 1971. godine. Riјeč je o zataškavanju neprijatnih činjenica iz strogo povјerljivog vladinog dokumenta koji spada u arcani imperi – tajnovitosti vlasti. Kako piše Arentova, "osnovni problem s kojim nas ti papiri sučeljavaju (je) problem obmane". To je kao kada pred vašim očima pišu drugačiju istoriju o događajima u kojima ste učestvovali. Tako se, po njoj, "politika jednom polovinom sastoji iz `njegovanja imidža` (proizvodnje predstava), a drugom polovinom iz vјeštine navođenja ljudi da povјeruju u taj `imidž`".
To je forma menadžera za odnose s javnošću (Public Relations), po uzoru na eksperte za reklamu, koji tјeraju ljudi da kupe "mnjenja i političke poglede". U odnosu na vјeštine laganja koje su primјenjivane u prošlosti, Hana Arent primјećuje i dviјe nove: PR menadžeri u vladi i spin doktori (iako ona ne koristi taj pojam). Jedni se bave oblikovanjem predstave (Image making) a drugi navođenjem ljudi da vјeruju u tako oblikovan imidž. (Vidi detaljnije u diјelu knjige: "Propaganda i odnosi sa javnošću kao `proizvodnja pristanka`"). Državne laži imaju elemente prinude, kao što je u totalitarizmu "laganje prvi korak ka ubistvu". Kao da se "istina nikada nije ubrajala u političke vrline", a "laž je uviјek važila kao dopušteno sredstvo u politici". Laž je "svјesna neiskrenost". Obmanu "krhkost" čini tako lakom i tako primamljivom. Zabrinjavajuće je to koliko se navikavamo i postajemo ravnodušni prema neistini i dezinformisanju.
NASTAVIĆE SE
www.clio.rs
