Nije ona meni bila ni žena niti želja za jednu noć!
Trudio sam se da potisnem tugu na dno srca, ali... Bila ja kao lopta u moru! Isplivala bi čim bih prestao da je držim čvrsto, obema rukama, svom snagom, na dnu. Sunovrat bi se desio i da sam poželeo da bol okamenim, pa da potone i izgubim sebe onakvog kakav sam bio dok sam čeznuo za njom.
Postoje ljubavi u kojima je i bol dokaz da je ljubav živa, pa ga braniš od sopstvene sujete i dostojanstva. Veliki dečaci i svaka devojčica znaju da kada nestanu bol, čežnja i strepnja, umre i ljubav. Bio sam u njenoj blizini kao ranjeni mačak koji se vuče po kući i krije ispod kreveta.
A ona? Ona moje samosažaljenje, ljutnju, razočaranje, bol, beznađe, tugu i bes nije ni primećivala! Ponašala se kao da je među nama sve onako kako je bilo pre te nežnosti na klupi u parku.
Da li veruješ da je jedne večeri iznela ideju kako bi bilo sjajno da ona i Nikša naprave venčanje u bašti moje kuće?! Sećam se i dalje sjaja u njenom oku kada se dosetila tako briljantnog rešenja za svadbenu žurku o kojoj je maštala!
Nisam uspeo ni da se nasmešim kada je izgovorila tu glupost!
„Nisam raspoložen večeras za priču o orkestrima i izboru bašte u kojoj ćete se venčati. Boli me kičma”, slagao sam.
Ma, nisam ni lagao! Sve me je bolelo. Nepodnošljivo mi je bilo da je gledam kako do daske, kako samo ona ume, uživa u životu koji je izabrala i s čovekom koji ju je poljubio pre mene.
„Loš si čovek, Modiljani! Ti njoj nisi više prijatelj!”, izgovorio sam u sebi milion puta.
Tugu sam ponekad uspevao da zadržim na dnu srca kao neki luzer iz Balaševićeve balade, ali nisam mogao da potisnem bes. Tinjao je nedeljama u meni i eksplodirao je na velikoj feminističkoj dorćolskoj žurki, kako je nazvala svoju sedeljku u Dobračinoj ulici povodom Dana žena!
Sjajan parti! Moja Ejmi je sve vreme pričala na srpskom i bila zvezda večeri, zaljubljeni Danilo je došao s dečkom koji je konačno imao slobodnu noć jer je supruga s drugaricama otputovala u Rim, Iskra i Nikša su s veselom dečicom blistali kao savršeno skladna porodica, Milena je imala novi komad, i to devojku, jednu mladu arhitektkinju koja je imala jači stisak ruke od mog...
A ja? Mene su gušili mirisi belih ljiljana iz vaze, svežeg bosiljka koji je Nikša posipao po brusketima koje je Iskra vadila iz rerne i karpaća od tune na ovalu ispred mene. Gušio me je miris njegovog parfema kada bi prišao da me zagrli, zabrinut zbog mog neraspoloženja. Gušili su me i pogledi i cika ljudi koji su pristizali u Dobračinu ulicu s buketima cveća i flašama vina.
Viski mi nije pomogao da razvučem usne u bar kurtoazni smešak, a to nije uspelo ni Iskri kada je, tek pošto je postavila večeru, otvorila poklon koji sam joj doneo. Izvukla je iz zlatne kutije šolju sa motivom spomenika Pobedniku na Kalemegdanu, sela mi u krilo i zagrlila me.
„Ja tebe obožavam”, rekla je i poljubila me u čelo.
„Da li je moguće da ti ja želim više dobra nego ti samoj sebi?”, upitao sam je šapatom.
„Moguće. To rade prijatelji”, rekla je i ustala iz mog krila.
*****
Nikada me nisi videla tako mračnog kakav sam bio tog proleća! Tog aprila sam bio strašno neprijatan prema svima! A oni... bilo ih je baš briga! Oni su pucali od prolećne radosti! Trudna Iskra s nežnim Nikšom, moja Ejmi u izlascima s uvek duhovitim Danilom, moji zaposleni zadovoljni neočekivanim velikim parama od projekta za koji je Milena konačno angažovala moj biro.
Niko me od njih tako deprimiranog nije zvao ni na jutarnju kafu, a kamoli na večeru ili u provod. Nisu želeli da im svojom melanholijom kvarim ushićenja tokom noćnih izlazaka i vikende po vinarijama i salašima.
Niko mi nije nedostajao! Čak ni Iskra!
NASTAVIĆE SE
www.vesnadedic.rs
