Zidovi moje dnevne sobe i ja smo se prilično lepo slagali uz poneko vince i parče pršute, a ponekad se s nama slagala i muzika Šarla Aznavura i Dejvida Bouvija.
Nevoljno sam svakog jutra ulazio u svoj biro i govorio sekretarici da ću se kratko zadržati jer jurim na sastanke. Lagao sam je, naravno. Svakog jutra sam odlazio u bioskop!
To sam radio još kao tinejdžer, kad god bih bio usamljen. Umesto da tražim društvo, išao sam u bioskop. Tamo sam se osećao kao da sam utekao od svih kojima ne valjam.
A tih dana kao da nikome nisam valjao. I vidiš, dešava se to ljudima koji su hodajući praznici... Onog trenutka kada prestanu da šire radost, njih niko ne pita ni kako su ni da li imaju neki problem.
Osećao sam se kao bezobrazni dečak s kojim niko ne želi da se druži. I bio sam bezobrazan! Kritikovao sam Danila što stalno pozajmljuje novac umesto da prestane da kupuje brendiranu garderobu kod šanera, Ejmi što noću s njim landara po modnim revijama umesto da uči za nostrifikaciju diplome, decu što ih prečesto mrzi da idu u muzičku školu i na treninge... A ljudi ko ljudi, iz društva prvo izbace onog ko ih suočava s istinom, posledicama izgovorenih reči i glupavog ponašanja. Ljudi više vole slatkorečive licemere jer su im interesantniji od istinoljubivih dosadnjakovića. Tako je i na poslu. Dugo razmišljaj pre nego što se istakneš pameću! Oni koji govore istinu su teški, kvare svojim komentarima isfolirane odnose i besmislene projekte, unose nemir u preostale mrvice savesti, kod prevaranata i amatera bude strah da će biti otkriveni, pa ovi učine sve da ih odstrane.
Sećam se da sam se jedne večeri čak posvađao s Danilom i Ejmi kada su mi izneli ideju da preko nekih profesora na mufte srede ispite za nostrifikaciju njene diplome. Smejali su mi se!
Često mi se i danas smeju, kao čoveku koji samleven vremenom ima stavove s mirisom naftalina.
Ali samoća svrati u svačiji život, obično nenajavljena. Moja melanholija i razgovor u četiri oka su onima koji nisu umeli da je podnesu tada prijali.
*****
"Ne mogu. Obećala sam ti da ću ga ostaviti, ali kada sam ga ugledala, desio se neki trenutak u kojem kao da je neko posuo magični prah po nama. Ja ga neću, ali moje srce ga hoće. I potrebna sam mu."
"Ranjeni mačak, ako je pravi mačak, sam sebi liže rane! A što ga malo bolje ne pogledaš? Ne može te sačuvati čovek koji ne ume sebe da čuva. On više voli heroin od tebe. Imati ženu poput tebe, a činiti bilo šta što bi je povredilo je rizik ludaka. Odakle crpi toliko samopouzdanje, iz bezobrazluka ili iz vere u moć tvog praštanja?"
"U Bibliji piše: Mrzim greh, a ne grešnika. Ja ne želim da budem loš čovek prema onome ko me je nekad učinio srećnom. Ni prema tebi, ma šta u budućnosti da mi uradiš, ja neću biti loš čovek jer si me toliko puta učinio srećnom", rekla je.
"Ponašaš se kao da ti je on za jedno popodne izvršio lobotomiju! Izgubila si sebe. Tako je bilo i s Vojinom", rekao sam i odmakao obraz kada je htela da me poljubi pre nego što je izašla iz džipa.
Osećao sam se kao trošna kapija nekad lepe kuće i vratio sam se kući promrzao od tuge, nemoći i beznađa. Nisu mi bili jasni ni on ni ona.
U pravu si bila, draga moja Iva, kada si tvrdila da je ona sujetu, suze i bes izgubila na pokretnim stepenicama beogradskog aerodroma kada ste krenuli za Njujork. Sećaš li se kako je lako ostavila rodni grad i retko ga spominjala? Mislim da je u Njujorku počela da boluje od hroničnog osećaja entuzijazma i optimizma, pa ju je ta boljka drmala i kada je Nikša obećao da više neće uzimati heroin.
Vojinu je pravila život od kojeg neće pobeći u naručje drugoj ženi, a Nikši onaj koji će mu biti lep i bez heroina.
Ma, ne možeš ni da naslutiš koliko je bila pokorna u nameri da Nikši napravi život od kojeg neće bežati u drogu!
Opet je pred mojim očima iščezavala ona radosna žena kakvu sam zavoleo pre dvadeset godina...
NASTAVIĆE SE
www.vesnadedic.rs