… Вукчић заметну главу уназад – покушава да исплива, и упита: „Историја кривља од људи?... Ајде, нека и то чујем.”
„Мислим тако”, рече Тамара, „јер ко други? Дала нам је некакве задатке, па одмах узела да кажњава – једне што су их лаковјерно прихватили, друге што су им се подмукло или отворено супротставили. Није опростила ни трећима ни четвртима што су се крили по јамама, под сукњама, да не буду на страни божјој ни ђавољој. Шта је онда таква историја, ако не перфидна крвопија?... И како може да буде паметан ко се нађе између двије утопије и двије супротне мегаломаније које су се судариле. У једном таквом процијепу нашла сам се и ја с друштвом – суђено нам је, осуђени смо – дајте да поново погледамо јесмо ли заиста толико криви.”…
********
… Вукчић упита: „Како си ти замислила ту претпостављену обнову процеса?”
„Прво извјештај Окружног комитета. То умјесто оптужнице”, рече Тамара. „Он баш и личи на оптужницу с оне стране, нарочито онај дио који се односи на мене. Све злочине осим чедоморства приписали су ми у том спису, видјећеш већ.”
Он је тај докуменат познавао и била му је неподношљива помисао да се поново сусреће с њим.
Три дана није излазио из куће, срећом били су то дани примирја између Батка и његових ораха. Излежавао се и одмарао уз друкчије слике и филмове: љескове гране, птичје граје и ливаде – све зелено, иако не баш весело као што је очекивао. Било је то зеленило од прије три љета: сестрић га је одвео колима у завичај, да се освјежи на изворима и поваља на покошеним лазинама. Није се баш освјежио: извори су похватани, невидљиви, цијевима одведени, неравноправно подијељени, те су сваког дана давали поводе за свађе и дозивање милиције. У ливадама мршава трава измучена сушом. Некадашње јаже за наводњавање биле су одавно запуштене, зарасле чкаљем, испрекидане потоцима с брда. Кад је упитао зашто су јаже запуштене, рекли су му да је општина расписала порез на воду, па су сељаци, из ината, одустали од наводњавања. Кад је покушао да о томе дозна нешто у општини, задуго није могао да нађе одговорног; али кад га је најзад ухватио, добио је поразан одговор: сељаштва нема, стари одумиру а млади бјеже, радије чисте канализације у Скандинавији но да наврну воду на ливаду... Старе воденице, поточаре редовничке или приватне, бјеху нестале – с њима и везе с успоменама. Побољшано је било само једно: умјесто суморног старомодног хана, гдје се могла добити само кава и ракија, настале су двије крчме; у једној од њих прочула се пјевачица: из вароши колима долазе чиновници и функционери да чују шта пјева и да виде шта изводи са својим сукњама и чарапама.
Четвртог дана зажеље се судске зграде и сувог мириса њене паучине. Осим тога, одлучио је да провјери јесу ли кошмари с Тамаром прошли заједно с вирусним обољењем, са слабошћу мозга као његовом посљедицом, или ће се то понављати и појачавати као знак тумора који тихо расте у тјескоби и мраку лобање. Прокрао се поред милиционера, закључао врата за собом да се осигура од посјетилаца, препријечио кључ у брави да га не могу непримјетно другим кључем истјерати. Тишина га је охрабрила: нема никог, нема ништа, све су то била привиђења...
Али чим се спусти на столицу, створи се Тамара испред њега – лепршава, скоро весела:
„Најзад сам их сакупила. Наравно не све – то се не може, али су бар с разних страна. Кад сваки каже своје виђење, слика ће бити попуњена.”
„Гдје су?”
„Ту су”, и показа према клупама за публику.
„Не чују се.”
„Чуће се.”
Они су сједјели у клупама – неки сиједи, други још млади – и ћутали као завјереници. Вукчић устаде и назва им добар дан. Одговорише му само два женска гласа – нико од мушкараца, иако су били у већини.
Вукчић тада рече:
„Добро! Можемо одмах да почнемо. Овдје ће умјесто оптужнице бити прочитан извјештај Окружног комитета о догађајима од двадесетог јануара године хиљаду девет стотина четрдесет друге. Докуменат је оштетила влага на три мјеста, али је цјелина садржаја сачувана. Ко ће узети да га прочита?”
Мушки глас рече: „Нека чита ко га је писао.”….
(Наставиће се)
