У једној андријевичкој кафани, онако ненаметљиво, ослушнух како двојица поткомовских сељака разговарају о експертима. Један од њих упита оног другог: „Знаш ли ти да ли експерти иду у школу“? Зачух и одговор: „Па експерти се зову зато што су завршили велике школе“. „Али, како то онда да се школовани људи не могу договорити, него се сваки дан свађају и препиру, горе него ми који једва скрписмо четири разреда основне“ – рече један од саговорника и додаде: „Долази ми, вала, да ђецу испишем из школе, уче добро, па могу и они постати некакви експерти. Пушти ђавола, боље је да буду чобани него свађалице, а и народ је рекао нема будале док школу не заврши“. Помислих какве ми све имамо филозофе без дипломе, нарочито кад чух оног другог како изусти: „Можда си и у праву, па ни Бог, сигурно, није ишао у школу, па све види и чује. Он се не свађа ни са ким, али свакоме пресуди, прије, или касније“.
У исти мах зазвони ми телефон. Јавих се и чух глас једног угледног беранског љекара, коме препричах разговор који сам управо чуо. Он ми на то рече: „Они су, донекле, у праву, школа је школа, али све зависи какав ти поклопац Бог натакне на главу. Ако ти рупе на поклопцу нијесу по мјери Бога, џаба ти је школа. Ако Божија не пролази кроз поклопац бићеш далеко од људи“.
И шта послије овога рећи? Запјевати или заплакати? Вриснути или заћутати? Најбоље не рећи ништа, јер како себи дати прави одговор на питање да ли треба ићи у школу, ако се испоставља да она, често, регрутује школоване свађалице. Можда је боље да човјек, ако је предодређен да се свађа, буде свађалица без школе, јер о таквом се мање прича шта има испод поклопца. С друге стране, можда је боље имати школу и бити експерт у свађању, јер се експерти школују да би, између осталог, наплатили све оно што претурају преко уста. А и занимљивије је народу да слуша како се свађају они са престижним титулама и биографијама, него да ослушкују неуке као се „подгашени“, негдје у сеоским кафанама, препиру око стоке, међа, путева, политике, или ове што се, онако изабрани, са утегнутим краватама, рекло би се, на први поглед, учтиво, у институцијама, препиру по читав дан. Уосталом, те ситне свађе неуких су лишене неког великог присуства публике, па се о њима мало и зна. Али кад се закрве знавени, боље рећи експерти, то је примамљиво за шире масе, јер они располажу раскошним фондом ријечи од којих се често може подигнути и поклопац са главе, онако како се од велике температуре подиже поклопац са шерпе у којој се за гладне косаче кува кокот без главе.
А кад смо већ код глади, важно је запазити да свађе знавених могу да буду и љековите, јер човјек просто заборави на апетит док гута ријечи оних који се надгорњавају велим мислима, а нарочито учених жена, послије којих се зачују покличи, попут оних: „Браво, Драгиња“. Драгиња је умиљата персонификација за све драге жене којима баста да заметну кавгу, јер за борбу треба имати петљу, титулу и школу, а и држава се сада не брани мачем, него бираним ријечима.
Додуше, једноставије је разумјети свађу нешколованих, јер они преко уста преваљују обичне ријечи, исказујући тако свој став. С друге стране, стиче се утисак да експерт може да се свађа, али да не смије да има свој став, јер то много кошта.
А кад неко обичан из народа изнесе неки свој став то нико и не узима за озбиљно, иако се каже народна је свака света, па и она: „Није важно шта ми рече, него ко ми рече“. Тако људи без школе могу да живе са својим ставом, а да никоме не одговарају. Могу и физички да бране свој став, јер незнавеном приличи и да се потуче, док овима са школом није својствено да шакама дијеле правду, па да послије тога, као неки неуки, сједну заједно да испијају пиво и покажу да су спремни на договор и помирење.
И да закључим, са школом или без ње, са ставом или без њега, с експертима или без њих, изгледа да од поклопаца зависи колико ћемо се свађати, док Бог покушава да нам те исте поклопце окрене према небу и усади им вид.
