Нема никог ко jе толико бринуо о планетици као ти. Сваки дан: како jе, шта ради и како да jоj помогнемо. И напустио си jе, ту планету, jедно 7 мин. прије него што jе све званично отишло у к.... Мислим да би ти срце пукло да можеш све ово да видиш. Неке добре особине живота:
Не може двапут да се умре. Чему служи годишњица смрти? Посјета гробљу? Често попови уз све то? Да нас подсјети. Да ме подсјети? Као да бих иначе заборавила. Значи, ниjе то. Служи да ме прегази. Да могу да плачем наглас у ограђеном простору, без збуњених погледа и без осуде. Jер то jе оно што раде људи коjи не могу да поднесу бол. Осуде те.
Има, знаш, тих људи. Можда си ти jедан од њих, па бзвз и обjашњавам. Виде да плачеш, па те гледаjу ужаснуто. (Виде да се смиjеш гласно, па те гледаjу исто тако, додуше.)
Људи коjи се праве да умиjу да се смиjу. Људи коjи се праве да умиjу да плачу.
Људи коjи jедва поднесу jачи лахор. Е, а кад плачеш на годишњицу, не могу ти ништа.
Цивилизациjа им jе обjаснила да се „тако ваља“. Цивилизациjа ти jе дала форе тих сат-два.
Па ти искористи своj слот. Исплачи шта имаш. Jер, ако ти се деси за вечером у ресторану, или на улици поред мора… с тобом нешто ниjе у реду. Мора да ниjе. Цивилизовани људи умиjу да прогутаjу шта треба.
Корисници живота савладали су изразе лица за све прилике. Они никад нису слаби. Не коцка им се с репутациjом. Чему служе рођендани? Да кажеш свијету – Ту сам jош увијек. Чему служе Нове године? Да себи кажеш – Има jош шансе.
Чему служе годишњице брака? Да кажеш – Нисмо се jош развели, честитаjте.
Зато што jе све то редом. Тешко. Изгурати. Изнијети. Поднијети.
И зато што се не подразумијева. Сад, неко томе умије да се радуjе. Може да jеде торту и да ужива у томе што jе путер а не маргарин, што jе чоколада белгиjска и малина свјежа. Неко каже вријеме пролази и све jе горе, али jа сам све бољи и ови људи око мене су доказ за то. И радуjе се. (Ритуали креираjу слике коjе се памте
jер одступаjу од дневне рутине. Ритуали учвршћуjу везе између нас, jер смо их заjедно извели)
Ритуале не треба схватити као потврду да jе све у реду: Рођендан никад као знак да си довољно добар. Нову годину никад као назнаку да свијет има смисла. Годишњицу никад као доказ да jе брак успјешан. Годишњицу смрти никад као потврду да jе живот прије те смрти био баjка. Све то увијек треба схватити као прилику за претрес. Рациjу. Увиђаj. Можда поништење. Гдје су пандури екипа из краjа. И заjедно сте свјесни тога да jе сваки повод jбг
– довољно добар за торту. Или за фарбање jаjа. У дугине боjе. И неко тако ритуале радосно раби као рецке резона с раскршћа. А неко jе свјестан само дана коjи цуре, само меса коjе се распада и бора коjе се усијецаjу и умије само да каже самом себи: Пролазиш. И онда гледа око себе И увијек спази неког кога може за то да казни. Зато што jе таj ту на примјер. И свједок jе његових болних с.ања. Зато што не може да заустави вријеме. За њега. Или зато што неће да прича баjке... О вјечном животу. Али, pробаjмо с причом о шанси. Да се оно што имамо oд времена што квалитетниjе отме... Или да се о томе Причаjу легенде, кад прођемо. Шта оно бјеше у почетку?
Бјеше ријеч.
Из ријечи се само и
Васкрсава.
У шта год вјеровао.
ПРОСТО. Дуго сам писала о комплексним стварима разних врста, за мање-више сваку новину у земљи – о суптилности и софистикациjи културе и медиjа, друштва, моде, интернета, боже ме сачуваj – чак и политике; схватам, међутим, да групно нисмо савладали основе функционисања, саму базу j...ног постоjања, коjа треба да омогући даље бављење било чим озбиљниjим. И ево, наjзад, имам искуства, немам фрку, ниjе ми стало до репутациjе, а немам ни нешто много времена. Први пут у животу, писаћу кратко о наjпростиjим стварима наjпростиjим рјечником. Свима нам наjвише значи, а више немам живаца да прескачем.
Уозбиљимо се. Будимо наjбољи ми. Неко с роком траjања не може то себи да дозволи.
