Ријетко медиjи обjављуjу лијепе вијести, али ту и тамо поткраде се понека и некако озари човјека, врати му вјеру у људе, и сам се осјети бољим и вредниjим. Jедна од таквих jе стигла из Бара гдје се у jедноj локалноj бакалници поjавио човјек коjи живи у иностранству и од продаваца затражио да му доставе износ, без имена дужника, коjи већ дуже вријеме дугуjу за купљену робу како би платио њихова дуговања. Онда jе са 500 еура, колико jе таj дуг износио, поништио рецке из свеске дужника. Кажу да jе анонимни донатор желио током Рамазана, наjзначаjниjег мјесеца у исламу, да обрадуjе своjе некадашње суграђане. И обрадовао их jе.
То што jе он урадио на турском jезику се зове севап, на нашем доброчинство и означава моралну људску обавезу да се помогне другом човјеку, да му се нађе у невољи и да му олакша. И у том чину људи постаjу оно што треба да буду, у тим поступцима своjу сврху добиjаjу и рамазански и васкршњи постови, они су истинске суре и jеванђеља и наjтраjниjи темељи храмова. У гесту непознатог Баранина jе она права саборност на коjу позиваjу религиjе, он jе учитељ, примјер и пут коjим сви треба да идемо.
Не морамо сви, нити смо у стању да плаћамо туђе дугове, али постоjи хиљаду начина и могућности гдје можемо бити добри Баранин и свакоме од нас се та прилика пружи, само jе питање да ли jе примијетимо, у нехату не обратимо пажњу или jе, пак, намјерно заобиђемо. Наjвећи броj њих нас наjчешће ништа не коштаjу а, с друге стране, не могу се ничим платити. Пружена рука jе наjвећи мост између људи и наjкраћи пут између њихових срца.
Некад jе довољно неког саслушати. Некад некоме нешто прећутати. Подићи старици артикл коjи jоj jе испао из дрхтаве руке у продавници. Купити ружу или стручак лука од уличне продавачице макар вам у том тренутку не требало ни за шта. Лук оставите поред контеjнера, наћи ће га онаj коjи не може да га купи. Ружу даjте жени коjа вози трамваj, уљепшаћете jоj дан какав год да jоj jе био. Уступите оно чувено мјесто у jавном превозу. Биће вам удобниjе да због тога стоjите него да сте из себичлука остали да сједите.
Пропустите возача коjи жели да се укључи или повезите стопера. Огриjаће вам срце аплауз његових мигаваца и подигнута рука, запамтићете захвалност из очиjу човјека коме сте скратили чекање на путу. Све што сте урадили за њих, истовремено сте урадили и за себе. Нико од нас ниjе свемогућ и не постоjи човјек коме некад неће затребати помоћ, нити онаj коме се, барем унеколико, не може помоћи. Сва филозофиjа доброте jе увијек то имати на уму.
И немоjте мислити да у овом свијету зло, себичност и похлепа имаjу преимућство иако тако изгледа и да jе на земаљском шару много више злих него добрих људи. Не. Ови први су само видљивиjи и бучниjи, ови други су непримјетни и анонимни попут оног гастарбаjтера коjи ниjе отишао да се са своjих петсто еура размеће у кафани већ их jе са свег срца алалио неким људима коjе никад у животу ниjе видио. Сигурно jе таквих много мање од оних коjи су себи наjпречи, али им jе вриједност стоструко већа и тако се успоставља равнотежа коjа држи планету. И ако оваj свијет jедном пропадне то неће бити зато што су зли били моћниjи, jачи и супериорниjи, већ зато што су добри затаjили. Онаj Баранин и милиони таквих не дозвољаваjу да се то деси и хвала им.
