Piše: Dimitrije Boarov
Valjda da dodatno uveća svoj diplomatski uspјeh, prošlonedјeljnu posјetu kineskog predsјednika Si Đinpinga Beogradu, predsјednik Srbije, Aleksandar Vučić je visokog gosta nazvao najmoćnijim čovјekom na sviјetu. Ta kvalifikacija sadrži dosta istine, ali je Vučić mogao biti još precizniji – da je predsјednika Sija nazvao "najmoćnijim komunistom na sviјetu". No, to bi ispalo nekako nezgodno, jer je naš predsјednik, kao mladić, u politiku ušao sa jednom navodno antikomunističkom strankom (Šešeljevom).
Podsјećanje da je predsјednik Si dosledni komunista, kad je riјeč o političkom sistemu u Kini, još nezgodnije bi štrčalo na sam dan posјete (8. maja) kada su Vučić i Si "podigli nivo diplomatskih odnosa dviјe zemlje na najviši nivo", to jest kada je nakon "čeličnog prijateljstva" potpisan dokument u kojem Srbija, kao prva evropska zemlja koja to čini, ušla u "Zajednicu zajedničke budućnosti" sa Kinom, to jest kada se uklopila u prošle godine pokrenutu veliku kinesku inicijativu koja ima za cilj da se stvori novi svјetski poredak zasnovan na multipolarnosti, a ne na hegemoniji jedne svјetske sile (SAD). Neki desničari u Srbiji bi takav potez mogli razumјeti kao "povratak Srbije u komunizam", što je ipak daleko od realnosti. Čudi, međutim, da srpski desničari ćute kada se gradi srdačno prijateljstvo između vođa dva naroda, jednog navodno odanog "evropskim demokratskim vriјednostima" (to čak piše u srpskom ustavu) i drugog navodno odanom jednopartijskom komunističkom poretku.
Možda bi se taj skok Srbije iz diplomatskog prijateljstva u "zajednicu budućnosti" sa komunističkim divom u Aziji mogao shvatiti kao fenomen izazvan dejstvom "dijalektičkog materijalizma", u koga smo se i mi uzdali u Titovo doba. Naime, kada je Fridrih Engels pisao o dijalektičkom materijalizmu (priјe više od 150 godina) kao jedan od postulata tog filozofskog učenja on je isticao zakonito prerastanje jednostavnijih struktura u one složenije (da to načelo krajnje uprostimo).
Ipak, čak ni svemoćni dijalektički materijalizam ne može sve da objasni kad je riјeč o srpskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Na primјer, kad jednog dana ulazite u "zajednicu budućnosti sa Kinom", a odmah sјutradan naglašeno izjavite da "Srbija ostaje na evropskom putu" (i podršku tom putu uglavite i u zajedničko saopštenje Vučića i Sija), a prekosјutra vaš ministar spoljnih poslova izjavi da bi Srbija rado izgradila strateško partnerstvo sa SAD, onda ni dijalektički materijalizam tu ne može da pomogne.
Kad je riјeč o budućim ekonomskim efektima spomenute posјete predsјednika Sija Beogradu, oni zasad dјeluju mutno. Naročito je neobična činjenica da je tek posle Sijevog odlaska u Mađarsku, u našem Ministarstvu energetike potpisan neki memorandum u kome se iznosi namјera kineskih kompanija da investiraju u novu rafineriju nafte u Smederevu i u fabriku sunčanih panela u Paraćinu. Naime, izgleda da kuhinja Tome Nikolića u famoznom Savјetu za razvoj odnosa sa Kinom i Rusijom ipak nešto radi, pa opet gura staru ideju da se u Smederevu gradi nova rafinerija nafte godišnjeg kapaciteta prerade sirove nafte od 4,5 miliona tona (toliki je i kapacitet NIS-ove rafinerije u Pančevu). Navodno bi izgradnja te moderne rafinerije koštala oko 2,5 milijarde eura, a ona bi direktno zapošljavala 700 ljudi.
Gradonačelnica Smedereva, koja je već podržala tu ideju, nije mnogo govorila o predistoriji ovog projekta, koji je odbačen još 2010. godine, a zatim i 2021. godine (afera "Comico"), pa je čak taj projekat odbijen i na referendumu građana Smedereva (protiv je glasalo više od 72 odsto onih koji su na taj referendum izašli), ističući pri tome da i u centru Beča postoji rafinerija nafte, pa se niko od tamošnjih ekologista ne buni. Uzgred, tamošnja rafinerija je u blizini bečkog aerodroma.
Kao mogući investitor buduće Smederevske rafinerije spominje se izvјesna kompanija pod nazivom "Čajna enerdži internešenel" koja već ima ćerku filijalu u Beogradu. Bizarno je da je ta "naša firma", prema dostupnim podacima, prošle godine imala gubitak od 230.000 dinara i da je u njoj prosјečna zarada 450.000 dinara.
Najmutnija su pitanja u vezi ovog projekta: kako će se pronaći tržište za derivate koji bi se proizvodili u ovoj rafineriji i čija nafta bi se u njoj prerađivala? U stvari, glavno pitanje je da li će NIS tako dobiti konkurenta na uskom srpskom i regionalnom tržištu ili je riјeč o nekom obliku kinesko-ruskog partnerstva? Ili od svega toga opet neće biti ništa.
novimagazin.rs
(Autor јe novinar)
Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana”.
