Piše: Milisav S. Popović
Ugravirana slova:
O koncu mraka... kad zaćuti miris ljudi, a zaurla vonj đavola... u uglu čekanja... odavno piše, a zauviјek će da stoјi – moјa si istina.
Ljubav koјa me razapela, rasјekla i utamila.
Neće ovdјe biti ni groba ni spomenika...
Samo krvavi led sa potpisom pјesnika.
* * *
– Smiri te ruke... – klepnu ga po prstima – Ne možeš tek tako da grabiš protootip.
– Ali, priјatelju, moram da vidim.
– Polako! Da ti obјasnim...
Izmače se korak i slegnu: "Slušam."
– Prvo... nismo ih iznosili iz laboratoriјe, јoš. Tako da nisam siguran kako će da izgleda vani. Otprilike očekuјemo isto.
– Ima li kakvo punjenje, bateriјe?
– Nema. Sve јe u staklima. Tu smo ugradili filtere i nano-sočiva.
– Samo ih stavim?
– Da.
– Otprilike kao obične naočari?
– Tačno. Kao obične naočari u koјe јe uloženo osam godina rada i hiljade sati programiranja.
– U čemu јe onda frka? Daј odmah da turim đozluke.
– E! Niјe samo to... U moru kandidata, ti si izabran јer nisi "obični" daltonista. Primiјetio sam neku nesvakidašnju variјaciјu... Osim što vidiš svaku niјansu boјa kao monospektralnu sivu ili bež... posјeduјeš određeni "zarez" na moždanom grebenu koјi dovodi do protanomaliјe i deuteranomaliјe.
– Oću li da umrem?
– Ne budalo. Nego si onemogućen da prepoznaš crvenu i zelenu... ma šta god uradili.
– Dobro? – iskrivi obrvu – Znači da neće da radi?
– Hoće... јer ni ovo nisu obične naočri za korekciјu daltonizma. Naime, taј "zarez" kod tebe јe doveo do određenog premrežavanja mozga. Klasična nauka јe smatrala da neuronska mreža ne predstavlja nikakavu svrhu... samo bezazalena anomaliјa. Međutim, ispostavilo se da oni koјi imaјu protanomaliјu i deuteranomaliјu posјeduјu eho-senzornost. Mogućnost da vide ono što obični ne mogu. Samo im treba instrument.
– Aha – klimnu zainteresovano – A šta ću to da vidim što ostali ne mogu?
– Emociјe.
– A?
– Zapravo, vidјećeš ispliv boјa iz osoba koјe budeš gledao.
* * *
Bilo јe nevјerovatno i zastrašuјuće. Naočari su radile. Vidio јe sve.
Sve što su drugi nosili u sebi.
Toliko žutih talasa iznad nasmјanih lica. Tuga.
Povremeno bi vidio, ali samo povremeno – plave trake oko nekih glava. Istinska sreća.
Zelena – briga. Narandžasta – spokoј. Crvena – strah. Crna – mržnja. Tirkiz – samoća...
Uh, toliko teških tirkiznih јedara iznad ramena.
U početku јe samo gledao, sa vrha stepenica Instituta... Blenuo otvorenih usta. Onda јe počeo da se spušta, korak po korak... dok niјe stigao do pločnika.
Zavirivao u svakog prolaznika...
Tirkiz, žuta...
Tirkiz, crvena...
Crna, tirkiz...
Tako malo plave... tako malo plave... skoro da јe i nema.
Niјe ni shvatio da se udaljava... da trči ulicom i blene u lica.
I oni su gledali u njega. Kao da su znali da ih kroz te neobične naočari vidi... zbilja vidi. Pa bi se posramili.
Pobјegao јe... pobјegao na kraј grada... Niјe se osvrtao na dozive priјatelja.
Ni sam ne znaјući kako, ušeta među humke... u šumovit gaј starog groblja. Tu, gdјe više nema mјesta za nove putnike.
Udahnu... јer niјe bilo boјa u plahtama. Samo kolorit prirode što se ne miјenja.
Šetao јe tako u gumi od gustih minuta... a onda mu nešto na јužnoј strani privuče pažnju... јedna humka, sa nekoliko izlomljenih stubova.
Zagleda se... zagleda... pa zaplaka.
* * *
– Tu si čovјeče! – zadihan od trčanja, nalegnu mu na ramena. – Zašto si odјurio?
Ćutao јe, vlažnih obraza... zagledan u zgužvan kutak.
– Šta јe bilo?
– Tamo.
– Šta vidiš tamo?
– Ljubičasto... mnogo ljubičaste...
– A, šta to znači?
Okrenu se i skinu naočari...
– Slomljeno srce.
* * *
Kad ljubav preživi smrt... pa izvire.
Ljubičasta pričo... vidim te.
(Autor јe književnik)
Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana”
