Томас Росер за њемачки часопис "Cicero" свој чланак почиње призором из Београда: о плакатима на којима је Владимир Путин, графитима и о просвједима подршке Русији у Београду гдје су неки слово „Z“ симболом руске војне агресије на Украјину нацртали и на своја особна возила, преноси Avaz.ba.
Сам рат, констатира њемачки аутор је у регију дошао само на бизаран начин: кад је почетком марта беспилотна летјелица од шест тона лансирана негдје с подручја Украјине пала на Загреб само пар стотина метара од стамбеног насеља, преноси Deutsche Welle.
Државе бивше Југославије нипошто нису први избор избјеглица из Украјине, али су тамо многи и Руси и Украјинци. У Црној Гори већ и зато јер многи имају тамо некретнине, али сад им је немогуће подићи новац са својих руских рачуна. С друге стране, у Србији посредници некретнина биљеже „невиђену навалу муштерија с истока. Дошљаке из Русије занима или изнајмљивање малих станова или куповину већих“, пише Cicero.
„Новим дошљацима из славенске братске државе није потребна виза за улазак тако да се Београд уз Истанбул претворио у једно од најпопуларнијих одредишта за Русе које желе отићи, без обзира желе ли побјећи од Путина, од рата и ауторитарне државе или пак од посљедица санкција. Град на Дунаву је лако доступан: обзиром да се Србија,иако кандидат за ЕУ колеба између Истока и Запада, до сада није подржала санкције ЕУ и државна Аир Србиа је један од ријетких зрачних пријевозника у Европи који још увијек лети за Москву и Петербурга.“
У Србији, а поготово у Републици Српској још увијек влада потпуна амнезија, зашто је НАТО био присиљен напасти циљеве у Србији и на сва звјерства ратова у бившој Југославији.
Њемачки новинар подсјећа како је у Србији живо сјећање и на бомбардирање НАТО-а у рату на Косову. Један Београђанин који је 1999. као регрут био у Призрену зато каже како сад Запад плаћа „рачун“ за то „протузаконито“ бомбардирање, а НАТО је ионако сукривац за рат у Украјини: „НАТО се стално и све више Русији пењао за врат, макар је обећавао супротно.“ 82% грађана Србије се још увијек противи чланству у западном савезу, а иако нити Украјина, као и Русија није признала неовисно Косово, „многи Срби Украјину у првом реду виде као непријатеља руског пријатеља“. Београђанин исто тако нема особито разумијевање за патње Украјинаца и цитира га: „Зашто се идиоти нису предали умјесто да су пустили да им земља буде разорена? Да су код нас 1999. бомбе пљуштале по новобеоградским блоковима, никад не бисмо толико издржали, одмах бисмо се предали"
Ми би се одмах предали!
Призори из Харкова или Мариупоља пак људе у БиХ подсјећају на властита искуства, пише магазин. „Сви наши просвједи за мир су били узалудни“, каже један старији Сарајлија. „Рат је дошао. А ми смо били више од 1.400 дана без хране, воде, ичега.“ Додаје: „Украјини пријети иста судбина као нама."
Психолог и политички аналитичар Срђан Пухало каже за Cicero како многе у БиХ подсјећа на оно што су сами доживјели прије тридесет година , али и у томе влада подјела: „Већина Срба држи страну Русима. Хрвати и Бошњаци више су на страни Украјинаца“, каже Пухало. Он је увјерен како ће се мишљење формирати и у оној мјери колико ће „поскупљење или мањак неких сировина одразити на наш животни стандард“.
Њемачки часопис упозорава како читав југоисток Европе осјећа министарске посљедице рата, било због мање туриста, поскупљење енергената или инфлацију. Али најтеже погађа управо државе регије које теже уласку у Европску унију: „Јаз у благостању између исцрпљене чекаонице ЕУ и њених сусједа из ЕУ пријети у овом рату постати још већим“. Албанија и пет држава бивше Југославије су се претвориле у „клонуле сталне госте чекаонице ЕУ, које муче ауторитарне тенденције, емиграција и старење становништва, али прије свега недостатак перспективе“.
Чекаоница исцрпљених
„С једне стране, изворна ЕУ, уморна од проширења, тек безвољно води тај процес који ионако није популаран код западноеуропских бирача. Са друге стране, мучни приступни маратон коче недостатак владавине права, популистички властодршци и недостатак реформи правосуђа код кандидата.“
Умјесто перспективе, „политика проширења ЕУ постала је енергично тапкање у мјесту, гарнирано флоскулама, слаткорјечивошћу, обећањима која се понављају као мантре и махањем новчаником“, пише Cicerо. Цитира Душана Рељића из бриселског уреда берлинске Закладе за знаност и политику који констатира како је чекање на чланство постало „стално стање ствари“ док су се те државе претвориле „јефтине производне погоне и испоручилац радне снаге за ЕУ и прије свега за Њемачку“.
Ако се све скупа зброји, Релић мисли како „државе Западног Балкана у више уплаћују него што добивају из ЕУ“. Отварање тржишта довело је до годишњег дефицита од десет милијарди еура у трговини с ЕУ, а из тих земаља одлазе добро образовани лијечници, ИТ стручњаци, инжењери, медицинске сестре и занатлије на Запад. Разлика између чланица и не-чланица је постала још већи у пандемији и предвиђеним програмом помоћи: „Грци или Хрвати ће из те благајне по глави становника добити десет до једанаест пута више него Срби и Албанци“.
Једино Хрватска је постала чланицом, за остале кандидате "више нити ово десетогодишње чекање није реално очекивање", пише лист Cicero.
Ко би – и чиме ту ратовао?
Посљедице нису само економске, него и политичке: „Људи мјере своје животно задовољство између осталог својом зарадом. Ако ништа немају од демокрације, онда пада и подршка демократији, а десничарски популисти и националисти тада имају лак посао“, за њемачки лист каже Душан Релић.
У чланку се осврће и на све гласнија упозорења од могућег новог рата, прије свега у Босни и Херцеговини. Подсјећа и на интензивне посјете западних политичара регији како би ограничили утиецај Русије у том подручју, али исто тако преноси процјене како је нови рат готово немогућ. Ту цитира Срђана Пухала који сматра како, без обзира на пријетње Додика одцијепити се од БиХ, и он одлично зна како би реакција Запада била брза и жестока, а читава регија је окружена само земљама чланицама НАТО-а тако да некаква војна помоћ из Русије није нити реална опција – чак и кад би имала времена и воље бавити се још и тиме.
„Али чак и кад би било људи који хоће ратовати, у Босни нема ничега чиме би се ратовало. Немамо довољно функционалне ратне опреме, чак нити хране и тоалет-папира за војску на бојишту. Немамо нити новца платити такав рат. Друго је питање тко би уопће ратовао. Наши млади су већ сад отишли на Запад, тко би од њих био спреман вратити се у Босну да би ратовао?” пита Пухало њемачког новинара листа Cicero.
Дапаче, сматра Душан Релић: тек ако би се ЕУ уплашила како би руска војска убрзо могла избити на Јадран би си он могао замислити "веома брзи процес проширења” Уније. Али нити он не види разлога зашто би због напада Русије на Украјину могао избити рат негдје на југоистоку Еуропе. "То нису спојене посуде”, цитира њемачки лист политолога из Брисела.
