Визуелна умјетница Адријана Гвозденовић извела је у Куслевовој кући перформанс "Од данас до сјутра - Ко је Адриан Листер", откривајући и појашњавајући нека идентитетска питања везана за њен својеврсни умјетнички алијас - Адриан Листер. Перформанс је одржан као један од потпрограма колективне изложбе "Маргиналије заједничког", на којој је учествовала и Гвозденовић.
На почетку перформанса, Гвозденовић још увијек није Адриан Листер, али појашњава да се Листер, којег назива "паразитом и фолирантом", "зачео и родио" прије десет година када је она из Црне Горе отишла у Белгију.
– Адриан Листер је сада у Црној Гори, више него што је икад био, једна врста паразита и једна врста фолиранта, који живи од данас до сјутра, и због којег ја радим и због којег сам морала да обучем ово лудо, смијешно одијело - појаснила је током перформанса Гвозденовић.
Ово није прво појављивање и "разоткривање" Адриана Листера у јавности. Гвозденовић је то досад учинила трипут. Листер jе, додаје Гвозденовић, филтер кроз који гледа и описује различите услове који формирају умјетничко мишљење, али и успостављају односи и конструишу идентитети и умjетничко пропитивање и дjеловање. Гвозденовићева додаје и да је Адриан био "Облак у панталонама" (пјесма Мајаковског), златни зид, затим камен, као и документ - предмет бирократске процедуре у Белгији. Али, напомиње она, о паразитизму не треба размишљати у уобичајеним оквирима, антагонистички, већ као разумијевању релација себе и свог идентитета. "Јер, паразит није потпуно свој, није ја, али, није ни да нема себе. Паразит има способност да пређе тјелесне границе, он је трансгресиван. Приступа гдје није позван, али онда остаје", наводи она. Паразит, каже, показује да "тијело није хомоген ентитет, осим као друштвено и политичко тијело које је онда у сукобу са самим собом". У разговору с новинарима истиче да је на то подстакао и теоретски текст из 1970. година, гдје се паразитизам радикално посматра као међузависна релација.
– Ако размишљамо о себи као паразиту који није ту да профитира него зато што разумије да није он сам, већ да припада неком већем тијелу, које припада друштву, и да су можда сви наши односи паразитски, поставља се питање како прихватити то лоше, паразитско. Размислимо кога се зове данас паразитима - жене које подижу дјецу, људе који морају да узимају државну помоћ, којима је потребна помоћ... или оне који раде неки посао који нема неки конкретан материјалан продукт - каже Гвозденовић. Додаје и да то подразумијева начин на који ми посматрамо наше тијело, јер без тог "паразита" ми не бисмо били исти ти који јесмо, "тај `паразит` смо ми". Зато, додаје, и идентитет има више облика.
Ж.Ј.
