Свака хуманитарна акција, остаће упамћена по нечему посебном, а ова по муњевитој брзини којом се развила. Акција за дјечака Феђу, још једном је показала шта јесмо заправо, мали, јаки, сложни и пуни емпатије када затреба. Кад год бих радила неку акцију, са моји другарицама или сама, увијек сам се запитала како ли је оној другој страни. Како ли се они сада осјећају, колико је туге, бола, непроспаваних ноћи, празног стомака или хладноће? Када радиш за некога, није важно да ли је тај неко у том тренутку слаб, сиромашан или му је просто потребна љубав и енергија. Никада не окрените главу ако видите да се нешто дешава. Чак и ако прођете "поред" неког проблема, вратите се, погледајте поново и не прескачите га. Показавши да је и најмање важно, показујемо колико не затварамо очи и не гурамо проблем испод тепиха. Није срамота бити сиромашан, није срамота немати, али је срамно имати, а не подијелити, срамно је раскалашан бити док твој први комшија једе хлеба и чаја а ти сликаш по инстаграму лигањ у сосу од шампињона. Разлике су нажалост велике и има их, али треба дјеловати и паметно. Радећи многе акције, схватила сам да су људи кварна роба, и да их је тешко конзервирати на дуже вријеме. И чим осјете "то нешто" да могу да искористе, да могу да "покваре" спремни су да то и ураде зарад неких нижих циљева (ситне зараде, шићара и мале користи). Али, не треба губити наду. У мањини су. Добрих људи је бројно више (желим да вјерујем да ми тако ради мој калкулатор) и да нам не могу ништа. Ето, прије неко вече, зове ме пријатељица. Сва усплахирена ме пита познајем ли некога да јој члану породице укључи инфузију..Већ је било десет сати навече, недјеља, мислим се кога ли да назовем, сјетим се..БИЉА. Моја Биљка је увијек била ту кад је мени било потребно, ако буде имала времена и дјеца буду океј сигурно ће помоћи и наравно ДА. Биља је рекла "дођите по мене, то је за трен готово, наравно да сам на располагању, никад нисам одбила позив за помоћ". Фасцинантно је оно што је ова друга особа примијетила, а то је "Бисо, имаш дивне пријатеље, благо теби". И јесте, некако сам временом, годинама, стварала тај круг људи око себе који су, некако, исконски добри и чисти. Који немају крајње намјере и који су као дјеца. Биља, од кад знам је драга и мила, привржена мајка дјевојчица, моја Хашимотовићка, хумана и по позиву и по срцу, и на њу осјећам да могу да рачунам сто посто. Иако кафе не пијемо често, иако се "лажемо" из суботе у недјељу и из викенда у викенд, лијепо је кад знаш да је тај нек ТУ и да рачунаш, па "хај, Бога ти, попићемо је неђе". Е, то је оно важно и то је оно право. А имам их још таквих. Срећна што их имам и чувам као посебну врсту љековитог биља које расте само на мојим просторима. Е, да, очекивања. Не очекујте превише од оних за које знате да не могу дати пуно, а знате да могу. Кад кажем "дати" не мислим на еуре или доларе, мислим на емоције, емпатију, осјећаје. Та стална очекивања могу да вам штете, да вам чине нелагоду, да вас разболе, а нећете постићи ништа. Такви се људи не мијењају. Једноставно будите као сунцокрети, окрените сунчану главу овима који умију, знају и желе да дају воле и дијеле (чак се и римује) и нећете погријешити..Воли вас Биса..Будите као моја Биља..Добри,чисти, насмијани..