Сплеткарења, оговарања, намјештаљке, да ли сте икада били дио тога миљеа? или сте мудро избјегавали да вам се тако нешто деси? И колико год били добри, постајете лаковјерни, ако сте осјећајни, онда сте будалице, лако заљубљиви у људе који би одмах и по цијену свега урадили за њих - све. Кажу "намагарчен, превеслан, искориштен", дивних ли епитета? Да ли ако ћутите и просто сте лијепо васпитани, онда сте незнавени и наивчине. То што се не пецате на прву лопту, не значи да вас не боли. Знам, искусила сам у скорије доба. Кажу ми да сам "непроницљива и исувише наивна, да не умијем да читам људе и да су ми ружичасте наочаре, да ме лако људи заведу и користе, веле "врте" око малог прста. Те се запитах, што ће ми оне силне школе, што су ме у њих слали, курсеви и школовање, јер за овај нови "сој" људи око мене, ја изгледа нема валидан сертификат ни диплому. Мораћу на поправни. Па изнова, учи да је лаж боља од истине, ко тебе каменом ти њега мочугом, брата до ивице и онда га гурни и све тако редом. Неђе сам, Бога ми, тешко забаговала. Покварио се овај Бисин човјекољубив софтвер. И није ни чудо што почињу ратови. У срцу нам је несклад и чемер, породице се свађају у своја четири зида, много је суза, а на инстаграму све цвјета. Лако се вјерује, још лакше се издаје. Издају се пријатељи, кумови, сестре. Комшија постаје непријатељ и крвник а главна дисциплина гледање испод ока у "чкиљење" техници. Свјетови се распадају и разилазе, јер је толико злобе да је неиздрживо. Млада жена, која је изгубила драго биће, пјева о удаху..о борби за ваздух, за живот. Кроз пјесму отима од заборава све који су нестали са лица Земље због опасне болести. Не жели да нечији отац ил мати, бака, сестра...љубав, постану само број и статистички податак. Она пјесмом даје тај ваздух, дијели га и жели да заборави. Тражи поновно рађање у неке боље свјетове. Али авај, то је неважно, много важније је ко је она, чија је и ко је поставио ту гдје јесте. Не разумију јој језик, не схватају поенту, не желећи да чују болан крик иг њених груди након губитка вољене особе. Мајке. Боже, шта ли треће треба да се догоди да се освијестимо и пробудимо из ово бунила. Као да смо се колективно, на свјетком нивоу, најели бунике или опили нечим, те нас ама баш ништа не може повратити на прави пут. Човјек човјеку постао је звјер, а не ни пас, јер пас је пријатељ и љубав и не вријеђајте га. И, док ми се по глави још увијек мотају, ти силни епитети које придобих, ничим изазван, питам се који је прави потез и да ли га, заправо, има. Ћутање, презир. Можда само поглед или пак оно "лице у лице". Да ли ћу се неправилним поступком "срозати" још више, те се тако спустити на ниво тих и таквих или да се поносно издигнем изнад свих ситуација. Испадам ли онда глупа? Небитни су, служиће ми као подсјетник колико сам чистија и боља, па макар кроз њихове призме наликовала најљепшем магарцу, нема везе. Некад је и тако боље, него ли се поистовјећивати. Пожурите, велики и чисти, ускоро ће смак свијета, а ви нисте покуповали довољно брашна и уља, тоалет папира..ваљаће, ко зна коме и ко зна кад. И немојте оставити другима, је само ви имате уста и позадину, ми смо други неважни. Е да знате да може конзерва дуже од самог живота, не бисте га улудо траћкали. И ви што знате мој живот боље од мене, поручила бих, волите се...Они што су невољени, највише пате и најјаче мрзе...