Да ли и вас неки мириси врате у давно прошла времена, па се осjетите као диjете, оно мало и незаштићено и буде вам милина..и да ли вас врати у дане, рецимо основне школе или средњошколских дана.. Jа памтим људе по мирису, по детаљима, по посебним моментима, по ситницама. Врло често нешто непримjетно, на коjоj руци jе сат или необичне чарапе. Знате ли да jе осмjех оно што прво видите на лицу, ни очи, ни обрве, само осмjех. Колико нас jе корона уназадила, маскама смо прескрили оно наjљепше на нама. И некако као да смо престали да се боримо. Потпуно смо се уљуљали у ову садашњост. Стариjи људи живе у константном страху, не излазе, нема их, млади, побркано зуjе, ни сами не знаjући куда и како даље. Многи паркови, никад их више и то jе прелиjепо, а све мање људи у њима. Све jе постало чудно. И дjеца. Она су ми наjискрениjе, наjчудниjа. Маjка два тинеjџера, контам да су много испред мене (у њиховом перу) и колико год сам покушавала да их вратим на моj колосjек, они су некако испред. И нека. Полако схватам да jе вриjеме да се jа прилагођавам њима, а не они мени. Много jе тога доприниjела технологиjа, информациjе доступне на сваком кораку, све се зна, нема више таjни, нико више не шапуће а срам и стид су заборављене емоциjе. Румен у образома се постиже искључиво Лореалом и сjаj хаjлаjтером, па каже "свjетлиjи jоj jе хаjлатер од моjе будућности". Више нико не прича вицеве, нико не баца "форе", не jуре се симпатиjе по граду, не прелазе се киломери само да се "као случаjно сретне". Данас jе то рилс, данас су то само и искључиво праћења на друштвеним мрежама. Био jе међународни дан загрљаjа..аjде да се присjетимо, кажу четири jе на дан потребно да би се осjећали лиjепо. А колико сте их ви имали данас...jедан, два..ни jедан.. Постаjемо све више виртуелни, нажалост, и кад нестане струjе, нема ничега...нестаjу људи, успомене, емоциjе..остаjе ништа. Велика неиспуњена празнина. И таман, кад сам наивно помислила, да нас jе ова болештина нечему научила, видим да ама баш ниjе ничему. Некако смо се првих годину дана фолирали, а онда су се поново карте отвориле. Испливало jе опет оно наjгоре у људима. Завист, свађе око глупости, немање емпатиjе..немање емоциjа..Корона jе постара господарица а ми њени слиjепи робови. Људи су ти коjи су jош jедном заказали. Падамо на испитима љубави, среће, задовољства...и не приjављуjемо се на следећи рок, као да jе све постало неважно. Предали смо се. Биjеле заставе се виjоре. Нико ниjе спреман на борбу. Нико не жели да се ухвати у коштац, чега ли смо се уплашили? Знате ли да смо удружени jачи, да jе лаксе ако подиjелимо, да jе само љубав та коjа се диjелећи увећава, шта нам се то десило. И Биса jе постала некако другачиjа, али опет, не дам се, копрцам се, борим и нећу се без борбе предати. Нећу да ме хвати синдром већине и да будем jедна од истих. Хаjде да оставим печат коjи ће људи памтити. Хаjде да не дам да и моjа дjеца буду клонови правила, тренда и тренутног лудила. И даjте да пишемо поезиjу, манимо се политике, народ смо са богатом историjом а jош љепшом географиjом. Изађимо вани, природа jе неиспитана, чиста и чека нас. Загрлимо се и покушаjмо..нема одустаjања. Воли вас Биса...и тjера у борбу ...