Размишљате ли, понекад, шта би се са вама збило да сте у животу вукли другачије потезе? Да сте бирали људе око себе на другачији начин? Да ли бисте били на тој пословној позицији или би напредовали? И шта вас то тјера да будете такви какви јесте, без обзира на све? Да ли вам је понекад жао што сте пропустили неке прилике, што нисте изговорили неке ријечи, зашто сте ћутали? Можда би данас са вама, нама, све било другачије?Ја никада не жалим за учињеним, увијек ме копка и тишти оно "могла сам али нисам" јер, како кажу, "нема истог уторка и сриједе", сваки дан је различит и доноси нову енергију. Можда зажалим, што неке људе нисам вољела јаче, грлила снажније, што никад нису дознали колико ми значе, већ су наишли на ту "млаку" емоцију. А ништа млако не волим, осим лимунаде. Лијепа су ова суботња јутра, док се дан буди, и ја вам пишем, а крај компа кафа. Прва, јутарња. Рана је зора, још не упрљана од људи и свачијих идеја, Сунце чисто, и мисли су ми већ изашле вани, да се прошетају. Схватам да сам добила још један диван дан живота и још једну прилику да дишем, волим, да мислим. И док вам пишем ове редове, већ сам негдје у природи, удишем чист ваздух пуним плућима, смијем се док трчим, око мене дјеца, чујем смијех, видим зелено, чак и цвркут птица чујем. То је живот. И нема те мантре да се довољно захвалим Богу, сили, енергији или већ чему, на свему лијепом што тренутно осјећам. Војник сам у души и волим рад, ред, дисциплину, правила, али исто прија тај ресет, кад се од мозга раставиш, па ти фино. И не размишљаш да ли негдје касниш или стижеш на вријеме. И нећу у дубине филозофија, али заиста нисмо свјесни колико смо срећни кад кажемо "нема ништа ново, све је по старом". Још ако је "старо" и добро. Онда је то тек права ствар. Одлучила сам да помогнем људима, да им пружим руку. Није лако бити слаб и усамљен. Не сам, баш усамљен. Многи нису сами, а заправо су усамљени, несхваћени. Њихов проблем је само њихов, друге људе не дотиче. Одлучила сам да нешто мијењам. Да покушам да помогнем, чак и онима који су полако дигли руке од свог проблема. Нећу сјутра да ми буде жао што нисам барем покушала, а ви одлично знате, након оволико дружења са Бисом, да она све што је рекла то је и урадила. Не обаћавам често и не волим лажна обећања, лош стисак руке, тапшање по рамену и чувено "биће боље". Ја, ако знам, да се може боље, онда не дозвољам алтернативу. И још кад ми кажу "жена жени је вук", али код мене неће да може. Жена жени, мора бити пријатељ. Посебно ми жене са "подстанарима" у глави. Ми треба посебно да се пригрлимо, да се чувамо и волимо, јер смо ми из исте фамилије, ми смо оне што не знамо "јесмо ли дошле или пошле, угасисмо ли пеглу". Ми смо оне жене које плачемо и смијемо се у исти моменат, које вриштимо док се зидови зграде тресу, оне за које кажу "једино се ти чујеш", а која грли најснажније и љуби најстрасније. Зар такве жене да буду једне другима вукови. Не! Ми можемо да будемо једне другима лавови, лавице, али у знаку подршке и потпоре, помоћи, она што подијели терет, она што гурне кад се акумулатор испразни, обрише дланове и уђе дамски у ауто. Е та жена, жени! Опет се враћам "међу живе" и није то толико лоше. Док год је воље и могућности, зашто да не. И не треба се стидјети. Једино остаје жал ако не пробамо, остало је неважно. Онда, да кренемо, драге моје лавице у неке нове побједе..воли вас ваша Биса..