Рак. Риjеч од три слова у коjоj се криjе толико бола, патње, туге, самоће. Сjећам се, некада су га називали "оно наjгоре", док су шапутали међу собом и са посебном сjетом и поштовањем гледали на породицу и тог "некога" ко га има. И одмах туга, неописива, неизрецива..и нека бол тешка као камен, као олово. И борба и жеља и На покушавање. Некако све друго буде по страни, само молитва, само жеља и упорност. Данас jе "он" постао нормална ствар. Назван другачиjим именом - канцер. Навикли смо се да живи међу нама и да односи све..и младе и старе и дjецу. И за њега jош нема лиjека, нема вакцине, не постоjи превентива. Неприjатељ нам jе непредвидив, непознат, дуготраjан и упоран. На саму спомен jа сам љута, осjећам посебан биjес и немоћ. И свака прича о раку личи jедна на другу. И као да бира, напада неке посебне људе, воли их. Хм..каква ирониjа, jуче jе био и његов дан "дан борбе против њега".. И увиjек се питам, да ли смо довољно урадили, шта jе могло jош, да нисмо нешто пропустили. Док гледамо, како се наши вољени топе, уjедани изнутра, немог циjепа сваки мишић и кост и врисак се сам отима, jер нема лиjека, не постоjи шанса, не дjелуjу молитве. "Само да се не мучи, да не боли.., да не траjе дуго.." jедино jе што се шапуће у молитвама. Онда опет лице у шакама, jецаj да нас не чуjу, jер смо слаби, а глумимо jаке, jер наjчешће криjемо од нjих диjагнозе, а негдjе из погледа читам "знам, знам шта ми jе, само ме воли док ме има, не бацаj сате, минуте на тугу..имаћеш кад". Људи коjи су борци и они коjи су изгубили битке, па и њихове породице и наjближи они се некако посебно разумиjу. Погледом схватаjу, знаjу колико jе jош остало времена...Вриjеме jе фактор коjи jе наjважниjи. И сваки убога пут када прођем поред зграде онкологиjе, преброjим људе, и радуjем се кад их мање, а наjсрећниjа сам кад не видим никога испред зград. Не желим да мислим колико ти зидови чуjу болних jаука, jецаjа и дозива за помоћ, колико молитви Богу, овом или оном, колико загрљаjа утjехе...Риjетки су они коjи су побиjедили, али их има, срећом, има. И они више циjене живот, више су некако живи. Њихове приче треба чути, са њима треба причати. Како jе то кад добиjеш сазнање, да имаш рак, да jе у теби, да те грицка и да ти отима све што волиш.. Отима живот, отме ти срећу и енергиjу, љубав и све за шта си створен. Настаjе таjац и мук, тешка тишина коjа вришти на сав глас, као крик рањене звjери. Онда опет тишина и одлука "нећу одустати, покушаћу, могу само да изгубим њега и да добиjем нову шансу". Ниjе лако гледати своjе како се боре, како се губи коса, опада у праменовима онда звук машинице, сузе, бол и грч на лицу "нека, порашће..дивних марама има".. Борба. Први дан хемиотерапиjе, мучнина, несвjестица, онда други, исто, трећег jе већ боље и тако у пар кругова. Сунчан jе дан, излазимо вани..Jедан тест, други и чекање резултата. Нема га, нестао jе..и слава живота. Такви треба да буду краjеви и хепи ендови. Не прихватам ништа испод тога. Тад схваташ ко су прави приjатељи, ко jе камен спотицања а ко jе на твоjе "нисам добро" одмах ту. Рак...jедна риjеч, три слова и неизвjесност. Ову епизоду Бисе, посвећуjем свима коjи се боре, коjи су побиjедили, али и онима коjи су изгубили ову битку, као и њиховим породицама. Мени jе рак однио тату, у два мjесеца. Изненада и никад нисам престала да се надам да ће jедног дана главна виjест бити - ПРОНАЂЕН JЕ ЛИJЕК. Чуваjте jедни друге, волите се, свакога дана..Вриjеме jе jедина ствар коjа се не може вратити ...