Југословенско посланство у Буенос Ајресу се наслањало на искуство генералног конзулата који је у престоници Аргентине био отворен почетком 1922. Под надлежношћу посланства били су и сви почасни конзулати који су постојали на континенту. То се промијенило тек када су посланства у Чилеу и Бразилу отворена током 1935, односно 1938. године.

У међуратном периоду између Краљевине Југославије и Аргентине потписана је једино конвенција о одштетама за несреће на раду, 8. октобра 1928. Занимљиво је да је овај правни акт ратификован тек у јануару 1935. Између двију земаља обављала се трговинска размјена која је свој врхунац доживјела до Велике економске кризе почетком тридесетих година. Према југословенским подацима, земља је имала значајан негативан трговински биланс са Аргентином.

У циљу регулисања односа са јужноамеричким државама, из Југославије је августа 1946. послата делегација на челу са генерал-мајором Љубом Илићем као изванредним изаслаником и опуномоћеним министром. У то вријеме Аргентина је завршила са изборима, Хуан Перон (1946–1955) је преузео власт, парламент је конституисан. Половином јуна јавили су се први наговјештаји жеље за обновом дипломатских веза са Аустријом, Мађарском, Чехословачком, Пољском и Југославијом, као и арапским земљама. О томе је извијестио Виктор Кјудер, тадашњи отправник послова при Посланству у Буенос Ајресу који је ту дужност званично преузео новембра 1944. године. Након побједе Перона Посланство је још једном тражило инструкције авионском поштом по питању признања нове владе, али их није добило јер је већ било одређено да се у Јужну Америку пошаље специјална дипломатска мисија за уређење односа. Треба рећи да је, поред тога што односи ниjeсу званично успостављени, Посланство у Буенос Ајресу редовно комуницирало са аргентинским МИП-ом па је тако већ крајем 1945. у њиховом званичном протоколу као државни празник Југославије вођен 29. новембар. Исто је важило и за обавjештење о проглашењу ФНРЈ, чији је пријем званични протокол аргентинског МИП-а потврдио почетком 1946. Ипак, званично непостојање односа доносило је и бројне проблеме, прије свега по питању добијања виза за улазак и излазак из Аргентине, што је доводило до проблема у пословању и незадовољства трговаца према новим југословенским властима.

Након што је боравио у више земаља Јужне Америке, генерал Илић је схватио значај Аргентине и предложио њену престоницу Буенос Ајрес за центар југословенске акције за овај континент. Као разлоге наводио је географски положај града, привредни значај, утицај Аргентине на сусједне земље, бројност југословенских емиграната. Изгледа да није постојала сагласност о томе на који начин треба регулисати односе са Аргентином и неким другим државама, прије свега са Чилеом. У Министарству иностраних послова се сматрало да нема потребе да се ти односи формално поново успостављају. Илић је заступао другачије становиште, по његовом схватању било је неопходно изгласавање закона у скупштини за одржавање односа са једном државом или издавање декрета као што је то учинио Уругвај 16. априла 1946. јер „у Америчким државама формализам је велики”. У складу са тим ставом он је и поступио. Тако су дипломатски, конзуларни и трговински односи између ФНРЈ и Аргентине успостављени 16. септембра 1946. измјеном нота између генерала Илића као шефа југословенске дипломатске мисије и министра спољних послова Брамуље (Juan Atilio Bramuglia). Имајући у виду да је приговор Илићу стигао тек у децембру 1946. и да југословенска штампа током јесени исте године уопште није писала о његовој мисији, можемо закључити да су везе између Југославије и Јужне Америке у том тренутку биле јако лоше а да су писма путовала веома дуго. Из увида у оригинални документ који је у посjеду аргентинског министарства спољних послова и вjера видимо да се радило о успостављању односа између двиjе државе (користи се ријеч establecer).

Због свега овога Илић је касније претрпио одређене критике из Министарства спољних послова, на које је детаљно одговорио. У свом образложењу је објаснио да су односи између двију земаља прекинути током 1944, тако да се потписивање уговора сматрало и формално новим почетком. Радило се о промјени владе у Аргентини када је крајем фебруара генерал Фарел, дотадашњи министар рата, замијенио генерала Рамиреза.

Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(Наставиће се)