Гдjе су се поjавили и настали први људи, у каквим jе географским предjелима била смjештена та домовина првобитних људи, сва та питања су у наjтjешњоj вези с питањима о току развитка и пориjекла људског рода. И зато ниjе чудно да су се у разним временима та питања рјешавала или се рјешаваjу сасвим различито, али увиjек у строгоj сагласности са доминираjућим гледиштима и схватањима о пориjеклу човjека.
За савремену биологиjу, коjа се заснива на еволуционом изучавању, питање о домовини човjечанства, наравно, има jош више значаја, jер према еволуционоj науци, развоj сваког живог бића налази се у узрочноj вези са условома спољашње средине у коjима се налази и тиjесноj зависности од њих.
До данас су у научним спорењима о домовини човjечанства, углавном, узимали учешће зоолози, палеонтолози, геолози и антрополози. Докази за то гледиште и против њега или за друго гледиште навођени су обично само из круга природних наука. Међутим, недавно се указала могућност да се дође до доказа у корист оправданости неких наjновиjих гледишта природних наука из сасвим других области људског знања, управо из области филолошких наука.
Некада jе у биологиjи царовало мишљење да првобитно станиште сваке групе животиња jесте мjесто гдjе су данас наjвише распрострањени претставници одређене групе. Млада грана биолошких наука – такозвана географиjа животиња (и биљака), изучаваjући распрострањеност савремених живих бића, утврдила jе да животиње не живе увиjек на своjим првобитним стаништима или близу њих, већ се често поjављиjу као досељеници из других, нериjетко много удаљених, области.
Упоредо са тим, историjа земље нам jе са потпуном увjереношћу доказала да су се на циjелоj земаљскоj кугли у разним временима услови живота миjењали толико изражено, да jе животињски свиjет био принуђен да се више пута пресељава. Треба се присjетити таквих поjава као што jе промjена климе, подизање и спуштање земаљске површине, период леденог доба и томе слични фактори, коjи су указивали на могући утицаj на живот свих живих бића.
Спољашњи услови живота, утицаj спољашње средине, коjи су изазивали промjене на живим организмима, били су jедан од главних (ако не и главни) фактор за промjене организама и постепеног поjављивања нових врста.
Палеонтологиjа jе jасно утврдила да се развитак сисара, углавном, одвиjао у току терциjера. А за вриjеме терциjера наjкомпактниjе копно jе, што ниjе спорно, било управо на сjеверноj полулопти.
Тада, као и до сада, Азиjа и Европа су биле jедна компактна земаљска површина, коjу ниjесу раздваjале никакве несавладиве препреке за животињски свиjет. Ако ми jош имамо у виду геолошке податке, коjи су несумњиво доказани, да jе Сjеверна Америка за вриjеме терциjера била повезана са Азиjом преко Аљаске и са Европом преко Гренланда и Енглеске, ако ми, осим тога, имамо у виду да jе тада на краjњем сjеверу површина копна била много већа него сада, да се копно простирало од Скандинавског полуострва до Нове Земље, Шпицбергена и чак jош сjеверниjе, да jе Сjеверна Америка од Лабрадора до острва Н. Линколн и Патрик била цjеловито копно, коjа се простирала у широком поjасу далеко према сjеверу, скоро до Гренланда, онда ми морамо обавезно да закључимо да у то вриjеме на земаљскоj кугли нигдjе ниjе било толико огромног цjеловитог копна, погодног за настањивање, као што jе био евро-азиjско-сjеверноамерички континент. Управо ту, на том огромном континенту, и природно jе тражити велико станиште развитка нових врста. Заправо, то jе тако и било, али jе наука дошла до тог закључка другим путем.
ПРЕВЕО СА РУСКОГ И ПРИРЕДИО:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
