Да додам и ово. Нисам писао и објављивао песме. Састављао сам шаљиве стихове за читање пред познаницима, за засмевање, без икакве амбиције да постанем песник. Ја сам од оних писаца, ретких, који немају своју љубавну поезију. Могао бих да објасним зашто сам такав изузетак, али то ни мени није битно а камоли другима. Јесам објављивао, као што сам раније рекао, док сам био гимназијалац и студент, али то нису прави књижевни радови. Мислио сам да је непристојно да помишљам да ћу бити књижевник, јер је књига за мене била нешто као само за божјом вољом одабране. Јесам, двадесетак година после прве књиге, писао поеме и објавио књиге Морачник (као споменик речима који ствара женски глас, у четири дела) и Тамоони (као слагање ружних именица да би се могло именовати ратно време). Али, то нису стихови у основном смислу, то је прозно казивање у изломљеним редовима, у играма и укрштањима истих или сродних речи, то су писмене вежбе писца који је још увек тражио свој пут, несигуран и тада и док настаје ова реченица. У књижевном послу све је неизвесно и несигурно. Сумња је пријатељ књижевности. Мислим на сумњу ауторску, наравно. И да припитам зашто се поезија тражи само у стиховима и песмама у прози, зар нема поезије у прози. Моја пезија је тамо.

Поштено речено, нико није ни умео да ми каже како се пише књига. Зато сам се као "самоук" писац с првом књигом појавио кад ми је било 33 године. Показало се да никад није касно, али и да је све било и остало потпуно отворено. Како раније, тако и сада. Нема писца који може да зна колико ће коме, када и где, бити важан или занимљив. О томе не сањам. Не оптерећујем се. Можда се по мојем односу према дугом изласку прве књиге може видети да сам и данас остао чудно стидљив, да ћу пре нешто урадити за књиге других него за своје. Не волим људе који се себично отимају за себе. Једноставно, то ми није дато. Не жалим.

*****

Знати свој језик је природна обавеза. То је први знак – национални, цивилизацијски, просветни, културни, духовни. Данас има доста Срба који знају више речи из страног језика него из матерњег говора. Недељно у свету нестаје понеки језик. Наш језик није мали, али га неукошћу умањујемо. То понављам често. Своју академску беседу сам томе посветио. Помињем и такву чињеницу, јер је то у симболичном смислу врх каријере сваког редовног члана националне академије, јер се у том тренутку шаље основна животна и стваралачка порука. Али, нисам против туђица које су се примиле у нашем говору, нисам против страних израза за појаве и појмове које нисмо именовали. Знам да се без страних језика не може, да је увек наука имала свој глобални језик. Тако је и сачуван латински којим нико не говори. Раније смо у славистици имали немачки језик за споразумевање у науци. Двадесети век је свет поплавио енглеским речима. Некад су Руси на двору говорили француски. Понекад и Срби тако. Можда ће се нешто променити када Енглеска напусти Европски савез. Да ли ће онда Немци и Французи држати енглески као службени језик? Сумњам.

Када су стигли рачунари, рекли смо да је с ћирилицом готово. А није ништа било осим привременог технолошког препада. Мађари су као национално острво у Европи. Немају сродника. Дошли су издалека. Остали су с нама трајно. А сачували су све своје, језик и остало. То им није сметало да светској науци, уметности, спорту и другим делатностима дају низове великих имена. Понеко каже да су заслужни Јевреји за мађарски успех. Јесу, као што јесу где год живе и било којим језиком да се служе. Они припадају свима, а остају шта јесу. Мађари су способни (могао бих о томе опширно) да од припадника других народа "стварају" добре Мађаре. И то раде мајсторски. Не види се да су други у њима. Слично је с Американцима. Они су настали од авантуриста из целог света и зато су створили моћну државу, али нису створили нацију. Зато је њихова грађевина нагнута иако и даље од других добијају способне младе људе, свакодневно. Тако и од Срба. Али, можда нико као српски народ није "раздавао" себе.

Пише:

АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ

(Наставиће се)